Zelene stranice

Zelene stranice

Udarali su vrata iz sve snage iznova i iznova, dok metalne šarke nisu popustile. Oblak prašine je dočekao njihov pad. Uleteli su, ostavljajući za sobom tragove na starom drvenom podu. Stan je bio prazan. Barem je izgledao prazan, hladan i sam. Iz kuhinje se čulo psovanje i teški koraci štapa su im krenuli u susret.

- Gospodo, mogli ste da pozvonite, ne znam zašto… Aha… To ste vi…

- Došli smo po njega.

- Pa, moraću da vas razočaram, zakasnili ste. Odavno je otišao.

Jedan od njih je iz susedne sobe doneo stare, zelene korice knjige. Unutra je ostao još samo jedan jedini list. Reči su odavno izbledele i od njih su ostale samo mrlje. Stao je pred starca i uneo mu se u lice.

- Šta je ovo? Gde je on? Gde je?!

- Smirite se, mladiću. Evo, ponudio bih vas čajem da ga nisam prosuo maločas. Ne znam šta mi bi, obično, kada ga traže, ne razvaljuju vrata…

- Slušaj me, starče, nemamo vremena za ovo. Reci nam gde je. Odmah!

- Mladiću, da li ćete ga naći sada ili kroz nekoliko stotina godina, potpuno je svejedno. On je odavno odlučio da napusti ovaj svet. To što njime i dalje hoda ili leži napušten u nekoj prašini… Potpuno je nevažno za vas…

- O čemu govoris, starče?

- Koliko dugo ga niko nije video? 200 godina? 500? Zar zaista misliš da bi ostao ovde zbog vas… Budale… Nikoga on nije slušao, a najmanje mene… On je još veća budala od vas…

- Dobro, starče, šta želiš da nam kažeš uopšte? Moramo da ga pronađemo, da li ti je to jasno? Moramo!

- Daj mi te korice! Ovo ga je dovelo ovde… “Bog je Astronaut”. Nije mogao da smisli gluplje ime za knjigu. I ova zelena slova… Te noći je sve počelo. Sedite, sedite, ovo će potrajati.

- Šta to, starče?

- Kako to mislite šta? Pa priča, naravno! Želite da ga pronađete, zar ne?

- Pa… Da. Da!

- Onda ućutite i pažljivo slušajte…

Slika 1 Zelene stranice

Njegova priča počinje na prvoj stranici...

Telefon je zazvonio. Otvorio je oči, ali mu nije padalo na pamet da se javi. Pridigao se i seo na ivicu kreveta. Dlanom desne ruke je već refleksno prešao preko jastuka, kao da je želeo da… Uzdahnuo je. I izdahnuo. Telefon je i dalje zvonio. Ustao je gledajući krevet i pošao prema kupatilu. Možda je hteo da se istušira. Možda i nije. Oprao je zube, što je trajalo mnogo duže nego inače. Telefon nije odustajao. Najzad mu je prišao i video ko ga zove. Prstom je počeo da prevlači dugme za javljanje, ali je negde na pola stao. Zatvorio je oči i spustio telefon nazad na sto. Obukao se, košulju i sako, uzeo telefon i ključeve od kola i izašao iz kuće.

Odvezao se do parkinga jedne zgrade i stao kod trećeg ulaza. Zaključao je narandžasta vrata i ušao u lift. Bezličnost na njegovom licu je govorila mnogo samo njegovom liku u napuklim vratima lifta. Teški metal je polako prislonio nazad i krenuo uz poslednje stepenice. Sunce je još bilo nisko i on se naslonio na tanki, limeni sims mansarde. Bacio je pogled na sat i posle petnaestak minuta sa blagim osmehom otišao nazad do kola, a zatim u sam centar. Njegove patike su se nečujno kretale uz kaldrmu, između automobila i ljudi, nije ih ni razlikovao, niti ga je bilo briga. Prešao je na malo veće kocke kaldrme i brzo stigao do drvenih vrata. Čulo se zvonce, drugi put, kada ih je za sobom zatvorio. Unutra je već bilo par devojaka, i pre nego što su ga primetile, na lice je nabacio onaj njegov šarmantni osmeh. Znao je on da taj osmeh nije bio nimalo iskren, ali one to nikada ne bi primetile i nikada neće. Izvadio je olovku iz džepa i otvorio prvu stranicu. Počelo je, a osmesi i reči su se nizali do kasno u noć.

Poslednja od njih je izašla ispraćena zvoncem, a on je olovku vratio u džep. Ustao je i protrljao oči. Ponovo se začulo zvonce sa starih, drvenih vrata. Okrenuo se. Korak po korak mu prilazila njena savršena figura, njena crvena kosa, taj skriveni osmeh i zeleni pogled skriven iza pegica. U ruci je držala njegove sveže zelene korice. Negde na pola puta između onoga što mu se činilo kao večnost i njega, progovorila je.

- Lepo sam ti rekla da se nikada ne zna, da može da bude gore.

- Znači, ovaj trenutak smatraš gorim?

- Pa… Možda.

Nasmejala se tako iskreno, pružajući mu knjigu.

- Ne, ne smatram. Ovo je jedan od boljih.

- I šta bih ja, posle svih ovih stranica, mogao da dopišem na prvu, da bi ova priča bila potpuna?

- Ništa. Savršena je. Mislila sam… Možda bi mogao da mi je pročitaš…

Slika 21 Zelene stranice

Znali su oboje da je on bio tu samo zbog nje...

Starac je sa osmehom ućutao.

- I? I?! Šta nam ovo znači?

- Ovo? Vama? Apsolutno ništa. Taj deo priče se nalazi na ovoj usamljenoj, poslednjoj stranici.

Ustao je oslanjajući se na štap i teškim korakom krenuo ka kuhinji.

- Da li ste sigurni da ne želite čaj?

- Starče, šta je sa tobom i čajem? Reci nam gde je!

- Mladiću, on je na kraju svoje priče. A vi ćete još dugo ostati ovde. Ako mi dozvolite, počeću od prve stranice…


Stefan Ignjatović živi u svetu Daglasa Adamsa. Rođen je kao Džedaj, i postaće naučnik da bi jednog dana napravio svoj Lightsaber. Vozi narandžast auto, sa narandžastim felnama, i planira njime da obiđe svet, i možda malo više…