Zemlja slavnih vitezova

Zemlja slavnih vitezova

Bila jednom jedna zemlja slavnih vitezova. Istorija joj nije bila naklonjena. Nisu joj drugi praštali što je bolja, bogatija, plemenitija, časnija. Uzeli su sve lepo iz nje, iscrpeli moral i slobodu. Načinili su oni tu zemlju slavnih vitezova jednom od mnogih i prikačili Savezu zemalja Dembelija.

Mladi u novoj zemlji Dembeliji slušali su samo priče starijih o davnoprošloj slavi. Delovalo je kao laž, kao fantazija.

Pred njima, novim naraštajima, stajali su samo primeri osoba koje znaju malo, nemaju minimalno obrazovanje, nekulturnih osoba, lenjih, ružnih i netalentovanih. Ali prebogatih i prepopularnih.

Jedan mali ženski stanovnik zemlje Dembelije nije mogao da se pronađe u tom svetu. Kroz njenu srž i krv tekao je duh starog naroda. Ta mala jedinka, ženska, nikako nije mogla da shvati principe zajednice u kojoj živi. Pitala se zašto su joj ruke uvek pune knjiga, zašto je uvek u školi, na časovima, i zašto provodi vreme u edukovanju sebe. Zašto?

slika 111z Zemlja slavnih vitezova

Nikada ne zaboravi svoju krv!

U svojoj zemlji imala je primere i primere Dembela koji su živeli kao bubrezi u loju. Pomislila je: “Pa, Viteže moj, zašto sam ovoliko luda da se mučim, kada sa malo truda, gola i pevajući na TV Dembelu, mogu zaraditi više novca i živeti bez problema?”

Nije tražila mnogo, cenim ja. Imala je ogromnu želju da uradi nešto sa svojim životom i od svog života.

Želela je jedino da nakon svojih godina uloženih u obrazovanje dobije pristojan posao. U suprotnom, znala je da se, kako bi zaradila dovoljno novca, mora skinuti supergolo jer očajno peva. Nije želela luksuzan, već samo pristojan život.

Nije želela da bude žena dembelfudbalera i na taj način sebi obezbedi sutra!

Nije želela ni da bude marioneta nekog bogatog dembelstarca!

A ponajmanje da prodaje svoje telo đavolu!

Nije želela jedan takav život, jedan takav kraj! Želela je da se vodi principima svojih praprapredaka, svojih vitezova, živi vredno od rada i doprinosi svojim postojanjem.

Želela je da neko ceni njeno znanje i njeno “ja”.

Čekala je, čekala, nadala se… I čini mi se da sada radi u nekoj dembelkafani sa očima punim suza. Drugi kažu da je otišla daleko iz zemlje Dembelije.

Verovaću da je pronašla svoje “ja”, makar i u nekoj stranoj zemlji. Zemlji u kojoj nema korena njenog porekla, ali zemlji u kojoj ne ide supergola pevajući po stolovima da bi preživela.

Izvinjavam se, nisam vas pitala – a u kojoj zemlji vi živite?


Milica Stankić je student španskog jezika i hispanskih književnosti. Obožava život, svoju porodicu, ljubav, prijatelje i milion sitnih iznenađenja. Veruje da pravi poljubac i iskren osmeh mogu izlečiti i najtežu bol. Jedina reč koju ne podnosi je “laž”, i teško onom ko je slaže. Kune se u Servantesa i smatra ga genijem svih vremena, duboko veruje njegovim rečima: “La pluma es la lengua de la mente” (“Pero je jezik uma”).