Bila je trostruka dobitnica Oskara, razlikovala se od drugih holivudskih zvezda svoga doba po tome što je insistirala na prirodnom izgledu bez šminke, bila je prilično visoka (178 cm) i nije zamenila svoje ime za umetničko. Bila je obrazovana i govorila je pet jezika (švedski, nemački, engleski, italijanski i francuski). Tadašnje novine su je opisivale ovako: “Ona je donela jednostavnost i šarm iz rodne Švedske. Nelakirani nokti, koža koja ne izgleda kao glazura na torti, prirodan izgled, nepretenciozna odeća – ove uobičajene stvari čine je neobičnom među holivudskim zvezdama. Ona se retko može videti u noćnim klubovima, gde ostale poznate ličnosti neizostavno paradiraju. Uprkos tome što je izuzetno uspešna, i dalje je neverovatno skromna.” Postoji anegdota da joj je jednom fotograf sugerisao da podigne suknju “samo” malo, na što ga je pogledala, nasmešila se i rekla: “Ali ja sam došla ovde da glumim , a ne da plešem”. O svom pozivu govorila je ovako: “Gluma je najbolji lek na svetu — ako se ne osećaš dobro, ubrzo zaboraviš, jer si usredsređen na nešto što nisi ti. Mi glumci smo zaista jako srećni ljudi.” Imala je tri braka, sva tri prilično zanimljiva. Nešto pre smrti diva je pažljivo složila sve što ostavlja za sobom – fotografije, pisma, isečke iz novina i tri haljine, koje je dala na hemijsko čišćenje, ispeglala ih i zaštitila. Svaka od te tri haljine predstavljala je jedan od njena tri braka, svesna da će posle njene smrti interesovanje biti podjednako i za njene filmove, kao i za muževe.
Roditelji čuvene Ingrid Bergman (Ingrid Bergman) upoznali su se 1900. godine u parku u Stokholmu, gde je mlada Nemica Frida Adler (Frieda Adler) provodila praznike. Imala je šesnaest godina i tada se najstrasnije zaljubila u dvadesetosmogodišnjeg Justusa Bergmana (Justus Bergman), skromnog slikara koji je pokušavao da nađe svoje mesto pod umetničkim nebom. Fridini roditelji užasnuli su se vezom svoje ćerke i siromašnog umetnika i odlučili da je po svaku cenu zabrane. Neverovatnu Fridinu ljubav potvrđuje činjenica da je ona strpljivo čekala sedam dugih godina da njen voljeni kupi fotografsku radnju, noseći njegov prsten na lančiću oko vrata kao znak vernosti i amajliju. Kad su videli da je Justus materijalno napredovao, roditelji su popustili i brak se dogodio. Frida, od milošte Fridel, i Justus su bili neverovatno srećni, ali vrlo kratko. Prvo dete im je umrlo tokom rađanja, četiri godine kasnije, umrlo je i drugo, koje je preživelo svega nekoliko nedelja. Godine 1915, rodila im se zdrava devojčica kojoj su ime dali Ingrid. Sreći nije bilo kraja, a Justus je kao profesionalni fotograf gledao da zabeleži svaki korak svoje devojčice i svaki idiličan trenutak svoje porodice. Međutim, sreća nije dugo potrajala, a dva Justusova snimka su tužno svedočanstvo onoga što se dogodilo. Na prvom, dvogodišnja Ingrid šeta sa mamom, dok na drugom, naredne godine, stavlja buket cveća na mamin grob. Fridel je umrla od bolesti jetre koja ju je tiho i mučki slabila. Ingrid je rasla bez majke, ali je uz svog oca imala zaista srećno detinjstvo. Nažalost, samo do svoje dvanaeste godine, kada je on umro od raka želuca. Ingrid je pala u ruke rođaka, tetki i strini, ali je najviše od svih volela svoju guvernantu Gretu, koja je bila ljubavnica njenog oca, i koju su iz tog razloga prezirali svi rođaci devojčice, naročito oni sa majčine strane. Ipak, malena Ingrid je od oca u nasleđe dobila veliku veru u ljubav i stav da se za nju treba boriti, pa se nije osvrtala na komentare rođaka. Još kao mala želela je da postane glumica, dok je njenom ocu bilo draže da bude pevačica. Po smrti oca, nije imala neku sjajnu podršku rodbine za bavljenje glumom, ali je ipak terala po svom.
U svojoj sedamnaestoj godini primljena je u Kraljevsko dramsko pozorište u Stokholmu. U ovom pozorištu je ostala samo godinu dana jer joj je ubrzo stigla ponuda za film. Tada je upoznala i zubara Petera Lindstruma. Bio je devet godina stariji. Odveo ju je na ručak u najotmjeniji restoran u Stokholmu i Ingrid se zaljubila. Peter je bio pristojan i marljiv mladić, ali i opsednut zdravim telom i zdravim načinom života. Čak i kad bi odlazili u šetnje šumom, teglio je ranac natrpan ciglama kako bi “jačao mišiće”. Ne bi sve to izgledalo tako strašno da je Peter i drugim stvarima poklanjao podjednaku pažnju kao svojim mišićima. U jednoj biografiji, Ingrid je govorila kako je nakon veridbe sa Peterom poželela da vode ljubav, ali je on odbio, govoreći da umesto toga mogu da idu u duge šetnje po hladnoći. Prvo je mislila da je to zato što želi da je čuva do venčanja, međutim i u braku se pokazao kao vrlo suzdržan i nezainteresovan ljubavnik. Ingrid je tad već bila glumačka zvezda, s reputacijom ne samo dobre glumice, nego i profesionalke koja zna šta hoće, ali u privatnom životu je i dalje bila nesigurna. Peter je odlučivao o svemu, čak i o tome što će ona obući, kako će se ponašati itd. Godine 1938, rodila je ćerku, Piu Lindstrum. Posle desetak filmova u Švedskoj i jednog u Nemačkoj, Bergmanovu je angažovao holivudski producent Dejvid O. Selznik (David O. Selznick) kako bi nastupila u engleskoj verziji švedskog filma iz 1936. godine, “Intermeco”. Film je ostvario veliki uspeh, a Ingrid Bergman je postala zvezda. Kada ju je producent Selznik pozvao u Holivud i ponudio joj ulogu u filmu “Intermeco”, Peter i njihova ćerka Pia su ostali u Švedskoj, gde je Peter završavao specijalizaciju iz neurohirurgije. Ovaj period razdvojenosti, iako su kasnije došli u Ameriku, učinio je da se rasturi brak u kome je bilo ljubavi do tada, iako je ona bila malo “sakatija” od normalnog poimanja iste. Sitnice koje su smetale supružnicima su postajale sve krupnije, a problemi nepremostivi. Kad je 1942. kultni film “Kazablanka” osvojio svet pričom o ljubavi, žrtvi i ratu, Peter više nije mogao da podnese taj neverovatni publicitet i interesovanje za njegovu ženu i njihovu porodicu, ali mu je izgleda najviše smetalo što je ona postala svetska zvezda, što je zarađivala mnogo više od njega, pa više nije bila finansijski zavisna od njega. Kako je sve više gubio, više se i trudio da je zadrži, a sve na pogrešan način. Branio joj je da jede, terao je na dijete, ukidao slatkiše, do te mere, da je keks i čokolade sa velikim strahom sakrivala ispod kreveta i po raznim ćoškovima kuće. Kad bi primetio da se ugojila stavljao je na stolicu i satima ispitivao kako je moguće da se ugojila kad on zna šta ona jede. Kontrolisao je i njene finansije, podjednako kao i njenu ishranu, pa gotovo da nije smela da kupuje nešto bez njegovog znanja i odobrenja.
Što se tiče “Kazablanke”, koju je Ingrid snimila sa legendom Holivuda, Hemfrijem Bogartom (Humphrey Bogart), u nekoliko navrata njih dvoje su hteli da prekinu snimanje filma, smatrajući radnju i likove glupim i neuverljivim. Bergmanova nije imala visoko mišljenje o ovom filmu i često bi je iritirala i pitanja o njemu, govorila je i kako se nada da će prestati da ga prikazuju kad ona umre. “Snimila sam toliko važnijih filmova, ali ljudi uvek govore o onom s Bogartom.”, govorila je. Američki filmski institut 2002. proglasio je ovaj film najboljom američkom ljubavnom pričom, stavljajući ga ispred filmova “Prohujalo sa vihorom” i “Priča sa zapadne strane”. Bila je nominovana za Oskara za najbolju žensku ulogu u filmu “Za kim zvona zvone” iz 1943, koji je bio njen prvi film u boji, a sledeće godine je dobila Oskara za najbolju žensku ulogu za film “Plinsko svetlo” 1944. Treću uzastopnu nominaciju stekla je ulogom monahinje u filmu “Zvona Svete Marije”.
Ako se vratimo onom što je intrigantno i interesantno o svim divama, a to je ljubavni život, izgledalo je ovako… Da su Peter i Ingrid ostali u Stokholmu i da Ingrid nije postala zvezda, možda bi njihov brak opstao, ali ovako je bio osuđen na propast. Ingrid je kroz svoj posao spoznala mogućnost idealne ljubavi koja joj je nedostajala u stvarnom životu. Sve se promenilo kad je upoznala pravoga pustolova, ratnog fotografa Roberta Kapu (Robert Capa), 1945, boraveći u Parizu, gde je zabavljala vojnike. Kapa i pisac Irvin Šo (Irwin Shaw) izveli su je jednom na večeru, gde je “proradila hemija”. Međutim, Kapa je bio opterećen svojim poslom, i činilo se kao da je oženjen istim. To joj je stalno stavljao do znanja i govorio da mu treba slobode i da ne želi da mu posvećivanje nekom (nečem) drugom menja način života. Devet godina kasnije Kapa je stao na minu u Vijentamu i poginuo. Ali, njegov uticaj na Ingrid je bio neopisivo veliki i nakon njegove smrti. Ona je o njemu govorila kao o kreatoru nove Ingrid “Kapa je u meni probudio seksualnu stranu koju nisam ni znala da posedujem. Pomogao mi je da budem ja. Nije bio nimalo suzdržan, potpuno se prepuštao kad je vodio ljubav. Shvatila sam kako to izgleda kad na sve zaboraviš.” Peter je za vezu sa Kapom saznao tek kad je sve već bilo gotovo, ali nije prošlo mnogo vremena do nove afere. Ingrid je gledajući filmove čuvenog italijanskog reditelja Roberta Roselinija (Roberto Rosselini) gajila jednu vrstu divljenja prema njegovom liku i delu. Kada je Roselini došao u SAD da snima film sa Ingrid, i kada ju je upoznao, ona je koristila svaki trenutak kako bi se zbližili. Pokazivala mu je Holivud i upoznavala ga sa svim njegovim karakteristikama. Tu je počelo da se rađa spontano simpatisanje. Peter, njen muž osobenjak, naravno, nije sumnjao da Ingrid može da se zaljubi u bilo koga drugog, jer je smatrao da ona nije imala zašto da traži ljubav izvan braka, pored njega, idealnog i vernog muža. Sem toga, Roselini je bio niži od Ingrid, proćelav i imao je pivski stomak. Peter je bio takav bolestan egocentrik da je svakodnevno potcenjivao Ingrid i kao ženu i kao glumicu. Za jednu takvu ženu, sitnice su bile presudne za rađanje ljubavi. Ingrid je jednom odvela Roselinija u prodavnicu igračaka, gde je ovaj nameravao da kupi kaubojski kostim za sina. Reditelju je zapala za oko igračka koju je Ingrid želela da kupi detetu neki dan ranije, ali nije mogla jer je po Peterovom mišljenju ona bila skupa. Roselini je i neznajući za taj događaj kupio igračku za malu Piu i taj gest je oduševio Ingrid i osokolio je da se prepusti osećanjima koja su ovladala njom, i da uplovi u ljubavnu vezu sa Roselinijem.
Ubrzo je Ingrid, na zaprepašćenje i zgražavanje čitavog Holivuda, pobegla sa Roselinijem u Italiju. Roselini je bio oženjen, ali Ingrid je još za njegovog postojećeg braka ostala trudna i rodila mu je sina. Po okončanju Roselinijevog i njenog braka, i njihovog venčanja, Ingrid mu je rodila još dvoje dece, bliznakinje Izabelu i Ingrid. Zbog ljubavi je Ingrid ostavila ćerku Piu u Americi, ni ne pomislivši da će je veza sa Roselinijem potpuno odvojiti od nje. Pia je tada imala dvanaest godina i majka joj je bila najpotrebnija. Ingrid je mislila da će se dogovoriti s Peterom oko starateljstva nad devojčicom, ali Peter je bio previše ogorčen. Ingrid je znala da joj neće oprostiti i da je on bio osramoćen pred svojim kolegama doktorima, a i u očima celog sveta, uključujući i svoju konzervativnu porodicu u Švedskoj. Ćerku nije mogla da vidi punih šest godina. Pia je jednom čak rekla: “Pred mamom se otvorio novi, prelep život, čudesna, romantična ljubav. Sve je to za mamu bilo predivno. Ono što je ostalo iza nje nije bilo tako divno. A ja sam bila deo onog što je ostalo.” Život u Italiji je tekao u početku lepo, a kasnije sve burnije. Roselini je bio težak onoliko koliko i briljantan, smučili su joj se njegovi napadi besa i opsesivno kockanje. Najgore od svega je bilo što je imao i ljubavnicu koja je čak nosila njegovo dete. Bergmanova više nije mogla da trpi takvu farsu od braka i odlučila je da se razvede. Što se tiče njenog prvog muža, Petera, on se ponovno oženio i dobio još četvoro dece, ali nikada nije oprostio Ingrid što ga je prevarila i ostavila. Posle Roselinija, Ingrid nije prestala da veruje u ljubav i brak. Pokušala je da nađe sreću sa Šveđaninom Larsom Šmidtom (Larsom Schmidt). Ali, ni taj brak nije uspeo, jer je Ingrid zbog posla često putovala i izlazila, pa je i Lars u svoj toj slobodi, našao ljubavnicu i sa njom dobio dete, kao i njegov prethodnik Roselini.
Dok je boravila u Italiji pojavila se u nekoliko italijanskih filmova. Njen trijumfalni poratak na scenu Holivuda dogodio se sa filmom “Anastazija”, za koji je dobila Oskara za najbolju žensku ulogu. Nagradu je u njeno ime preuzeo Kari Grant (Cary Grant), a Bergmanova se u Holivudu nije pojaljivala sve do 1958. godine, nakon čega je nastavila da igra u američkim i evropskim filmovima, a u nekoliko navrata se pojavila i u televizijskim dramama (“The Turn of the Screw”, 1959. godine, za koju je osvojila Emija kao najbolja glumica). Nastupala je i u pozorištu igrajući zapažene role. I bila je podjednako dobra kao i na filmu. Bergmanova je dobila svog trećeg Oskara (i prvog kao najbolja sporedna ženska uloga ) za fenomenalnu ulogu u filmu “Ubistvo u Orijent Ekspresu” 1974. Javno je, na ceremoniji dodele Oskara, rekla kako nagrada pripada italijanskoj glumici Valentini Korteze (Valentina Cortese) za ulogu u filmu “Dan za noć”, “Molim te oprosti mi, Valentina. Nisam htela.” Godine 1978, igrala ja u filmu “Jesenja sonata” Ingmara Bergmana (Ingmar Bergman), sa kojim su je često povezivali u rodbinske veze. Za ovu ulogu je sedmi put bila nominovana za Oskara, a to je ujedno i bio njen poslednji film. Pred kraj života je govorila “Znam po čemu ne želim da me pamte. Ne želim da me pamte kao učesnika jednog od najvećih skandala 20. veka, kao otelotvorenje labilne žene lakog morala.”, misleći na svoj ljubavni život, po kome je ipak ostala upamćena, ali ne može se reći da je čak i takav ljubavni život bacio senku na njene i danas izuzetno gledane filmove. Ingrid Bergman je umrla 29. avgusta 1982. godine, u svojoj 67. godini, u Londonu, nakon duge bitke sa rakom dojke, koju je nažalost izgubila. Kremirana je u rodnoj Švedskoj, a većina njenog pepela je rasuta u more, dok je ostatak sahranjen u Stokholmu, na mestu gde su joj bili sahranjeni i roditelji. Zanimljivo je da je na njenoj sahrani svirana pesma “As Time Goes By”, tema iz “Kazablanke”, filma po kome je ostala najupečatljivija i filma koji je najmanje volela.
Marina Gusev je profesor španskog jezika i hispanskih književnosti koji konstantno pokušava da sagleda život kroz ružičaste naočari kako bi joj lakše pao racionalizam koji je progoni, ne ume da uvija reči u foliju da bi manje bolele, ne voli fragilne ljude i ima Kalimerov sindrom (Nepravda, pa to ti je!). Voli leto, more i sunce, i da je ona “neki Bog” ukinula bi i razglednice sa zimskom idilom.
