Svoju GOT-ičarsku istoriju započela sam pre dosta godina, kao fan epske fantastike i, neizbežno, Martinovog brutalnog dela “Pesme leda i vatre” po čijoj prvoj knjizi “Igra prestola” nosi naziv serija, koja je momentalno postalna kultna i istovremeno podelila fanove na ljubitelje književnosti (koji su sarkastično pljuckali po filmofilima, sa pijedestala svoje pismenosti) i filmofile (kojima to nešto malo kisele kišice nije smetalo da uživaju u komercijalizaciji umetnosti).
Pitanje tipa “kokoška ili jaje”, odnosno “knjiga ili film/serija” prestalo je da bude aktuelno poprište nadobudnih intelektualnih prepucavanja već posle prvih pet sezona – negde oko pete je zgražavanje knjigofila nad serijom kulminiralo i zgaslo.
Znate li kako izgleda kad se čitav taj besmisleni rat za gvozdeni presto, koji se kasnije pretvori u rat za opstanak čovečanstva, zajedno sa teškom paljbom između žanrova odvija u vama samima?
Ja znam. Bila sam poprište. Zgarište. Uzdigla sam se iz njega poput neizgorele majke zmajeva (prevaziđeno je reći “poput Feniksa”) i silno se zabavljala na račun svih tripova, oprečnih osećanja, intelektualštine i fanovštine, kojima sam se dičila, kojima sam podlegla, koje sam prevazišla, tako što sam se predala. Važna je čarolija, zabole me baš da li dolazi sa štampanih stranica knjige, ili sa TV ekrana. Ljubav je ljubav, a ona se ne bavi podvajanjem, sortiranjem i ocenjivanjem vrednosti, nego uzima sve što je vredno i spaja, sastavlja, prožima, objedinjuje.
