Mala desnica je ipak odigrala ključnu ulogu u kreiranju sudbine Vesterosa – patuljak im je svima rekao šta da rade, jer je pametniji od svih. I ostao je desnica po kazni, to mi se sviđa. Najbolje vladaju i upravljaju oni koji uopšte ne žele toliku moć, jer shvataju da je to prevelika odgovornost, kao što nam je dvorf objasnio u pretposlednjoj epizodi. Zabavno mi je bilo što je Sem predložio da izmisle demokratiju, a svi su se upišali od smeha i što je Arja postala istraživač i otišla da docrtava mape sveta. Sve ostalo mi je bilo tja, njah i meh, jer sam mogla da kažem “znala sam”, a to je baš frustrirajuće. Scenaristi GOT-a su uspeli da ukrote jedno divlje delo koje je iz knjige u knjigu nadrastalo sebe i u kome zaista nisam mogla da pretpostavim šta će sledeće da se desi, u šablon, u kome se stvari odvijaju – kao na filmu. Naravno da je Džon do the right thing Snou morao da ubije Deneris, jer “smrt je lakša od pera, a dužnost teža od planine” (nadam se da ste tu rečenicu iz “Točka vremena” utuvili), a ono sa zmajem, topljenjem gvozdenog prestola i odnošenjem njenog tela, sa puno natezanja mogu da shvatim kao “pesničku” slobodu tumačenja karaktera zmaja i njegove naklonosti gospodarici (majci) i nesklonosti da sprži nekog od roda Targerijana. U prvoj epizodi smo mislili da je zmaj ljubomoran na Džona, a on je možda osećao da je Džon opasan za Deneris. Mislim, o zmajevima znamo taman toliko, da možemo uvek da izmislimo još ponešto. I taj deo priče je (nategnuto) pokriven Brenovim interesovanjem za zmaja, koje na kraju pokazuje.
A ako nam se hoće da više znamo o zmajevima, možemo da čitamo novu Martinovu knjigu “Vatra i krv”. Dok se čitalački deo gledalaca GOT-a pitao kako će Martin nastaviti svoju priču, nezavisno od serije, nadajući se da će mu pružiti ono što serija uskraćuje, stari lisac je svoje novo delo “Vatra i krv” posvetio predistoriji Vesterosa, vremenu zmajeva i razvoju i propasti dinastije Targerijan (u pisanom obliku je Targarijen, što zvuči francuski kad se izgovori, dok se u seriji čuje drugačije, pa ‘ajd’ sad, budi pismen).
Laknulo mi je nekako što je serija gotova i što više ne moram da se nadam i razočaravam, iako je taj izvor frustracije u nekim momentima imao moć da potisne u drugi plan neke druge izvore stresa, teskobe i nerviranja, ali o tome sam već pisala, sa puno više naboja i inspiracije.
Najzanimljivije oko okončanja GOT ludila, bilo mi je klađenje – stvarno, realno klađenje u pare, u kladionici – na to ko će od likova da preživi i ko će da sedne na tron, odnosno, da bude kralj Vesterosa. Možda sam ja van sveta, ali taj koncept mi je skroz nov, a isto tako i uvrnut i otkriva mi još jedno idiotsko lice zabave savremenog sveta. Pa, svi koji su se kladili na Brena, a izgleda da su se najviše na njega kladili, pogodili su! Pretpostavljam da to nije neki veliki dobitak, jer će morati da dele pare sa ostalim dobitnicima, mada možda klađenje nema veze sa tom logikom, ali će sigurno mnogi biti zadovoljni, jer su znali.
Ja bih bila srećna da su me nečim stvarno iznenadili, ili makar stvarno iznervirali, ovako, uglavnom meh, njah i tja. U međuvremenu, potraga za zabavnijim i intelektualno stimulativnijim sadržajima, odvela me nekim drugim (već završenim) serijama i vratila me nekim pouzdanim knjigama, koje sa uzbuđenjem i radošću uvek čitam ponovo (“Točak vremena”, da) – iako znam šta će da se desi.
Dragi dnevniče, verujem da ću ponovo čitati Martinovo delo (i sve što bude napisao), ali ne verujem da ću ikada poželeti da okrenem još jedan krug GOT-a. Serija me dobila u jednom trenutku, ali ja sam naivna, lako poverujem da će magija potrajati i ništa lakše nego mene dobiti. Ipak, iako sam kreten, nisam glupa, tako da na kraju, biram “Pesme leda i vatre” i odričem se “Igre prestola”.
Naslovna fotografija: instagram.com/gameofthrones
Aleksina Đorđević
