Sve glavne face su nekako preživele, a i ja sam se provukla. Prošla sam bez infarkta, pa čak i bez bensendina kroz ovu noćnu moru i sad se pitam kako ću da prođem kroz rat koji predstoji, a u kome će neke glavne face morati da poginu. Treća epizoda, na polovini smo priče i stvari se odigravaju brzo. Kao da je tek počelo, a već se primiče kraj. Za tri nedelje moj život će opet biti opterećen sirovom realnošću, bez klavirske pratnje za dark and terror kojih je realnost obično full. Ono što je svetu rijaliti šou, nama darkerima je Game of Thrones i to je skroz u redu, svakom svoje. Mislim, svako ima svoj mejnstrim, a kad budem pisala o onome što je totalno kul i zato bez kapaciteta da postane svetski hit, pisaću o seriji The Preacher (početak četvrte i poslednje sezone je u avgustu). Moje GOTičarstvo je moj izbor, a birala sam između sarkastičnog otklona i naprimavanja. Oni koji su izabrali ovo prvo, prave i kače mimove, gifove, postere, postove, manje ili više duhovite, u skladu sa tim koliko i čime im je izbrušen cinizam. U ovom trenutku je vrlo popularno prozivati i ukazivati na nedostatke, nedoslednosti i propuste, tipa, zašto je Džonov jezovuk bio u prvim borbenim redovima i šta se desilo sa njim (a ovo jeste nedoslednost, nasleđena iz ranijih sezona, kad se Duh samo pojavi jednom ili dva puta i više ga ne vidimo), a fanovi su i masovno iziritirani izborom muzike koja prati finiš treće epizode, kao i neobjašnjivim pojavljivnjem Melisandre (kako je prošla do zamka, kad su Tuđini već bili ispred) i kako je Arja samo otrčala, da sklopi nečije plave oči. Meni to ništa ne smeta, možda zato što imam malo više čitalačkog iskustva i naviku da upotrebljavam maštu, tamo gde drugi uključuju logiku, ali mogu da ponudim i neka objašnjenja: Jezovuk se zove Duh, pa se pojavljuje i nestaje poput Duha, dosledno svom imenu. Melisandra je čarobnica. Arja je odrasla u Zimovrelu, zna sve prolaze i ume da se šunja. Što se muzike tiče, meni ona lagana i nežna klavirska pratnja pravi odličan kontrast užasu, ističe i uobličava nadrealnost realnosti kojom priča barata, ključni momenti se odvijaju u magnovenju i deluje kao da je kraj – kao da će svi da izginu i sve će da se završi. I toliko je ubedljivo, da zaboraviš da se zapitaš šta će se dešavati u još tri epizode do kraja, ako mrtvi preuzmu već na polovini. A kad Arja izvrši svoj zadatak i led počne da pršti, pomisliš, pa da, najgore borbe tek predstoje. Jer uvek ima neka sujetna budala koja misli da je pametnija od svih (u redu je da to bude žena, barem u jednoj od bilion priča o aroganciji i nadobudnosti vladara), koja pravi svoju računicu i igra samo na svom terenu, čak i kad je opstanak čovečanstva doveden u pitanje. Uvek ima ko da pokrene još jedan rat, tamo gde bi trebalo da prestanu svi porazi i pobede i da počne ultimativno poštovanje života kao takvog. Pa, kakve su nam serije, takav nam je život (kakve su nam kokoške, takvo nam je jaje i obrnuto, i obrnuto, i obrnuto…).
Pa, ako ste umesto cinizma i negodovanja što scenaristi nisu ispunili baš vaša očekivanja, odabrali naprimavanje i strepite da li ćete preživeti sledeće epizode (zamislite samo kad se braća Lanister, kao izdajice suoče sa svojom sestrom, ako ih veseli plaćenik, koji je do sada uvek uspevao da uradi pravu stvar, ne rokne pre toga), probajte moj recept – pustite druge da gledaju pre vas i tražite da vas upozore na glavne momente. Spojlovanje nije izmišljeno juče, samo je dobilo drugačiji kontekst – danas su droge teže i halucinogenije, zato što nam je mašta izbledela i vijuge se izravnale, pa ako nam neko nešto ispriča unapred, izostaju očekivane senzacije. Ali, nije do spojlera, do nas je – izgubili smo senzibilitet, otupeli smo, blazirani smo. Mislim, možda ste vi, ja nisam. Ja sam sposobna da knjigu/film/seriju koju volim, gledam i čitam dvesta puta i na isim mestima se ježim i plačem (a i da posle 20 godina primetim nešto što pre nisam) i zato mi spojlovanje pomaže da se pripremim psihički za brutalne obrte i ishode (ovo ne radi u realnoj realnosti – ne postoji pshička priprema za životne gubitke i povrede) i kad otkrijem i usvojim nešto novo, ja se obično pitam kad ću to uopšte da stignem da čitam i gledam ponovo (i procesuiram narednih 20 godina) jer ima toliko dobrih stvari koje se stalno pojavljuju i vrede pažnje i naprimavanja, a pitanje je imam li ja još tih 20 godina…
I ako vas je GOT razočarao, ne traćite vreme svog života ni minut, nađite neki rijaliti (mislim, seriju, ili šta god), koji će vam pružiti dovoljno bizarnih, brutalnih i opscenih senzacija da uživate svim čulima i celim bićem, jer to zaslužujete (svakom svoje, da).
Naslovna fotografija: instagram.com/bestofgot
Aleksina Đorđević
