Umetnička prodornost koja zadire u najtananije suprotstavljene društvene, kultorološke, političke polove i zaokružuje celinu s tačkom ljubavi. Svojevrstan opis dela nekoga ko se zove – Dobrica Ćosić, zaveden u registar života i književne istorije, 29. decembra 1921. godine.
Ispreo je mustru “Korena”, “Moći i strepnje”, “Stvarnog i mogućeg”, od surovosti stvorio “Bajke”, od porodične tradicije “Deobe”, od ljudskog mesa “Grešnike”, “Otpadnike” i “Vernike” i sve to u “Vremenu vlasti”.
Između korica Ćosićevih romana, krije se jedan mikrouniverzum ljudskih sudbina omeđenih prirodom i politikom, verom i sumnjom, ideologijom i fanatizmom, ljubavlju i prezirom. Ćosić veoma precizno i suptilno čapka po ljudskoj duši, iz nje na videlo iznosi sve njene tajne, krhkosti, naprsline i strahove. Jednom rečenicom obojio je univerzalnu istinu svake jedinke na ovoj planeti : “Čovek umire jedino kad mora i kad neće”.
Izmešao je note srpske istorije subjektivnim opažajem, instrumentima intelekta i osećajnosti, dao je prikaz svega onoga što i danas provejava u vremenima realnosti – bitka staleža, moći, građanstva i seljaštva, samo u malo izmenjenijoj verziji. Slika dve strane ljudskog bića, onu koja veruje u moć napretka i promene, uzdizanja i borbe za svoje mesto pod nebeskim svodom. I onu drugu, koja je duboko zagledana u svoju pomirenost sa položajem, egzistencijalnim i životnim prilikama, ne veruje i ne čini ništa da krene ka verovanju u boljitak. Čovekova želja da dekoriše preko mere svoje viđenje sebe i drugih, proštepana je rečima: “Samo su sitne ptice šarene. Gavrani su crni. Ni orlovi se ne kite.”
Stranice "Korena", "Deoba", "Bajki" neophodne su na policama
Ljubav kod Ćosića, na prvi pogled biva zatrpana svim tim velikim, društvenim, političkim, egzistencijalnim pitanjima, ali ona u svom tinjanju prerasta u vatru, koja je dugo polivana hladnom vodom razuma. Žena data kao pokornost, privrženost, odaje utisak robinje, sluškinje bez prava na osećaj, pitanje, život van ćutanja i sklanjanja od muške individue: “Htede nešto da mu kaže, da ga uteši, ali se uzdrža… A ne bi ni smela da mu kaže: žena govori samo kad je muž pita i kad su u krevetu.”
Sećanja, neizgovorene i utihnule reči pronađu vreme i mesto da razuzdaju pamet. Tako je verno prikazana situacija strasti koja se komeša i luduje u junakinji Ćosićevog romana “Koreni”:
“Nekada dok je oblačila košulju, nazivala je ona njega, samo u mislima “moj čvorak”. Večeras se setila toga zaboravljenog i nikad neizgovorenog tepanja, s uživanjem i ponosom gledajući u svoje krupne dojke koje su bežale jedna od druge i nadimale košulju. – Sećanje na oblačenje košulje stvrdnu se u Simki u stid i ženski bol.”
Uvojci strasti kod Ćosića, čudnog spoja netrpeljivosti između supružnika, probijaju ledene sante izbegavanja i sklanjanja u stranu istinskih poriva da se zgrabe, otope tu hladnoću na usnama, dojkama koje vape za dodirom muškarca koji ih ne gleda. Čekanje, vreme koje odmiče i sluti da ih zauvek otuđi, prekinuo je drzak podvig čoveka koji ne odoleva ženi koja mu se skriveno nudi i umiljava njegovoj muškosti.
“A onda se trgao, jurnuo na njene dojke i bedra, brzo i grubo pobacao suknje s nje, kidao i lomio kao da je tuče, kao da želi da je satre. Te večeri, posle skoro dve godine, on je prvi put bio snažan i drzak, bez stida i nemoći, a ona mu se prepustila ne prestajući da suzi na sve prošle noći kad je ona bivala muško.”
Putevi traženja i spoznaje su u nama, u našim oborima i svilama, gde poći, a gde zastati, vreme će doneti odluku: “Svi su putevi moji i svi su isti. I svakim mogu da pođem.”
Jelena Pavlović je student IV godine na Ekonomskom fakultetu u Kragujevcu, online novinar, pisac u okviru Narodne biblioteke Srbije – savremenih pisaca, autor romana “Tajne robotovog mozga” i istinski opsednuta igrom reči, inspiracije i misterije ljudske duše. Priroda, samoća, život, ljubav, životinje, knjiga su punjači za baterije inspiracije.
