Dobra komunikacija je ključ svakog kvalitetnog odnosa – partnerskog, prijateljskog, poslovnog. Osim empatije i senzitivnosti, potrebno je i malo veštine, koju možete savladati. Psiholozi ukazuju na osnovne greške u komunikaciji, koje često pravimo, a koje treba da izbegnemo.
Prekidate sagovornika
Najveća veština komunikacije je – slušanje. Kada je razgovor živ i naročito ako u njemu učestvuje više od dve osobe, teško je imati punu pažnju, jer tema stalno izaziva asocijacije, koje želimo da podelimo. Zato često prekidamo sagovornike i čini nam se da je neophodno da baš na tom mestu ubacimo ono čega smo se setili i što smo pomislili. Ukoliko stalno imate tendenciju da prekidate sagovornika, da mu završavate rečenice, to ukazuje na potrebu za kontrolom. Možda verujete da to razgovor čini živim i interaktivnim, ali zapravo je sa vama teško razgovarati – ne slušate dobro.
Radite još nešto usput
Kada ne poklanjate sagovorniku punu pažnju i radite još nešto usput, to je možda još iritantnije od prekidanja i uskanjanja. U savremeno doba svi imamo tendenciju da proveravamo telefone, iako nam u tom momentu neko nešto govori. To je loša navika, koju možete da prevaziđete. Utišajte telefon, ne vadite ga iz tašne i usredsredite se na razgovor. Sigurno možete nekome pokloniti sat ili dva pune pažnje.
Pravljenje vrednosnih uvoda u ono što imate da kažete
„Nemoj pogrešno da me shvatiš…“ ili „Razumem šta hoćeš da kažeš, ali…“ ili „Ispravi me ako grešim, ali mislim da…“
Kad napravite ovakav uvod, definitivno sledi nešto što sagovorniku nije prijatno da čuje, a pri tom ga uslovljavate, pozivate ga da uvaži vaše vrednosti nekritički. Razmislite o tome kako se osećate kad vas neko na ovaj način „pritisne“ – malo ustuknete i postanete oprezni, jer se neko sprema da vam održi predavanje, u formi poveravanja, kao da vam čini uslugu ili vam nešto govori za vaše dobro.
Iznošenje svojih iskustava
Ovo je dobro poznata situacija – pričate nekome o nečemu što vam je trenutno važno, poveravate mu neki problem sa kojim se suočavate, a on vam odmah uzvraća primerom iz sopstvenog iskustva. Kaže vam da zna kako se osećate, jer se i njemu desilo – i onda ispirča šta mu se desilo. Ovo deluje kao razmena iskustava i povezivanje, što i jeste, ako je primer sažet i zaista ilustruje sličnost, odnosno razumevanje osobe koja ga iznosi. Međutim, u praksi se ova „razmena iskustava“ često svodi na dugačke monologe, koji nikoga ne zanimaju, osim što onaj koji priča uživa u tome da iznosi svoju priču. Bolje od iznošenja sopstvenog iskustva (osim ako vas neko ne pita da li ste doživeli nešto slično), jeste pažnja, razumevanje i podrška, koju izražavate samim svojim prisustvom, gestovima i izrazom lica.
