Hot topics

Reci NE kompromisima: Ovo su neki koje definitivno ne bi trebalo da praviš

7 saveta kako da pobediš infekcije na prirodan način i bez upotrebe antibiotika

Beograd postaje sve veći Glovo-grad

Tvoj beauty vodič kroz najbolje tissue maske za lice

Sara Oster ti otkriva jednostavne trikove kako da stilizuješ kosu i tokom leta, a da je ne oštetiš!

Vreme je za detoksikaciju: Kako da napokon eliminišeš celulit i višak vode u telu?

Stajlinzi koje ćemo nositi celog leta – on repeat!

Zašto nikada nećemo prestati da volimo bele patike + stajling saveti za nju i njega

U susret letovanju: Stvari koje obavezno treba da imaš u koferu

Kako da pronađeš motivaciju kada je jednostavno nemaš?

1/2

Plakanje za vreme gledanja filmova je takav ventil! To zna svaka žena koja je ikada osetila potrebu da ponovo pogleda onaj neki strašno tužan film u kome su uvek rasplače na istom mestu, jer je tako dirljiv. Muškarci se često podsmevaju ženama što tako vole da plaču uz filmove, ali zamislite, ima čak i muškaraca koji to rade – ne baš zato što žele, nego eto, užive se i desi se da puste suzu. Opšte ubeđenje je da je šmrcanje za vreme gledanja filmova, i uopšte praćenja nekih režiranih sadržaja, rezervisano za slabiji pol, jer je plakanje generalno povezano sa slabošću i emotivnom labilnošću. Ali onaj ko se nije pošteno isplakao uz neki film (i poželeo da to ponovo uradi) nije nikad ni spoznao osvežavajuću i obnavljajuću energiju plakanja. Daleko od slabosti, sposobnost uživljavanja u neku priču (do suza) svedoči o našoj empatičnosti, odnosno o spremnosti da se povežemo i sa drugim osobama i sa svojim osećanjima.

Kad glumci dobro rade svoj posao, mi i dalje znamo da oni glume, ali da bi dobro glumili i sami moraju da se užive i prenesu nam emocije koje nastoje da prikažu. Izrazi lica, pokreti i prateći tekst – koji vas ne ometa iako čitate titl, a ne pratite govor glumaca, prenose emociju direktno. Možda vam se desilo da gledate neku scenu u kojoj glumci govore jezikom koji ni malo ne razumete (a nema prevoda) i da vam snaga te scene privuče pažnju toliko da znate šta se dešava samo na osnovu emocija koje ste primili i protumačili. Čim postanete svesni da ne razumete jezik, kad mozak uključi logiku, zbunite se i više ne možete da pratite sadržaj.

Deca recimo, uopšte nemaju ovaj problem. Ona primaju čistu emociju kroz ton, govor tela i izraze lica glumaca, ili nacrtanih likova i mogu da gledaju neke sadržaje (crtaće, filmove sa životinjama i slično) sasvim nesvesna da oni govore nekim drugim jezikom. Deca imaju nesvesnu empatiju, koju kasnije kultivišu i razvijaju kao deo emotivne inteligencije, uz svesnost o tome da se drugi osećaju drugačije nego mi, da imaju svoje probleme i načine na koje se sa njima bore, i da možda možemo da im pomognemo u tome.

Editors choice