Hot topics

#HairHacks: Glam frizura (savršena za sezonu žurki!) za koju su ti potrebne samo dve stvari

#StylishThrowback: Trendovi iz ’90. koje treba da uvrstiš u svoj garderober ove zime

Kako su milenijalci i generacija Z učinili da počnemo drugačije da gledamo na modu i trendove

U susret praznicima: 10 razloga da dragoj osobi (ali i sebi) nešto pokloniš – već danas!

Male stvari koje možeš da uradiš danas – za bolje sutra!

Ne “izlaziš” iz patika? Predstavljamo ti model koji ćeš ove zime obožavati – i nositi svakog dana!

Tijana @flawless_mess_ i Danijela @glam.prescription predlažu ideje za casual & business jesenje autfite

Feel&Taste: Hrvatska iz drugog ugla

Želiš kreditnu karticu? Evo šta sve treba da znaš!

Moja rođendanska želja ili kako sam uspela da dobijem više vremena za sebe i svoju porodicu

1/2

Plakanje za vreme gledanja filmova je takav ventil! To zna svaka žena koja je ikada osetila potrebu da ponovo pogleda onaj neki strašno tužan film u kome su uvek rasplače na istom mestu, jer je tako dirljiv. Muškarci se često podsmevaju ženama što tako vole da plaču uz filmove, ali zamislite, ima čak i muškaraca koji to rade – ne baš zato što žele, nego eto, užive se i desi se da puste suzu. Opšte ubeđenje je da je šmrcanje za vreme gledanja filmova, i uopšte praćenja nekih režiranih sadržaja, rezervisano za slabiji pol, jer je plakanje generalno povezano sa slabošću i emotivnom labilnošću. Ali onaj ko se nije pošteno isplakao uz neki film (i poželeo da to ponovo uradi) nije nikad ni spoznao osvežavajuću i obnavljajuću energiju plakanja. Daleko od slabosti, sposobnost uživljavanja u neku priču (do suza) svedoči o našoj empatičnosti, odnosno o spremnosti da se povežemo i sa drugim osobama i sa svojim osećanjima.

Kad glumci dobro rade svoj posao, mi i dalje znamo da oni glume, ali da bi dobro glumili i sami moraju da se užive i prenesu nam emocije koje nastoje da prikažu. Izrazi lica, pokreti i prateći tekst – koji vas ne ometa iako čitate titl, a ne pratite govor glumaca, prenose emociju direktno. Možda vam se desilo da gledate neku scenu u kojoj glumci govore jezikom koji ni malo ne razumete (a nema prevoda) i da vam snaga te scene privuče pažnju toliko da znate šta se dešava samo na osnovu emocija koje ste primili i protumačili. Čim postanete svesni da ne razumete jezik, kad mozak uključi logiku, zbunite se i više ne možete da pratite sadržaj.

Deca recimo, uopšte nemaju ovaj problem. Ona primaju čistu emociju kroz ton, govor tela i izraze lica glumaca, ili nacrtanih likova i mogu da gledaju neke sadržaje (crtaće, filmove sa životinjama i slično) sasvim nesvesna da oni govore nekim drugim jezikom. Deca imaju nesvesnu empatiju, koju kasnije kultivišu i razvijaju kao deo emotivne inteligencije, uz svesnost o tome da se drugi osećaju drugačije nego mi, da imaju svoje probleme i načine na koje se sa njima bore, i da možda možemo da im pomognemo u tome.

Editors choice