Cela ova staroindijska teorija potpuno podržava onu srpsku “sve se vraća, sve se plaća”, ali kada pogledamo to iz ličnog ugla, zapitamo se ko to zapravo vraća, a ko plaća? Dok smo mislili da sva naša karma možda i nije u potpunosti naša, nego vraćamo neke stare dugove, lakše je bilo da sebi nađemo utehu u stvarima koje nas zadese i da prihvatimo svoju sudbinu. A sada, kada je do nas došla informacija da možda naša sreća ide na naš račun, ali i tuđa tuga isto, malo su nam se stavovi promenili.
Nijedna naša odluka (koja utiče na nekog drugog) ne može da prođe bez toga da neka vanzemaljska sila ne izvaga negde usput, kada najmanje očekujemo, to da nam naplati. I obrnuto. Ako je neka tuđa odluka uticala na nas, da li to znači da će karma morati da nam iskešira kao na sudu svu emotivnu bol koju smo pretrpeli?
Ako napustimo ono što smo voleli, ko tu zapravo biva kažnjen? Mi ili onaj koga smo voleli? A onog koga nismo voleli? A prevare? A laži? A sitne laži? Koliko sitne moraju da budu da bi nam karma progledala kroz prste?
Možda bi uz ovaj život zaista trebalo da ide priručnik, makar za ovo mračno doba. Ali ono što možemo da uradimo jeste da budemo sami odgovorni i za našu sreću i za našu tugu, nikako za tuđu.
Naša duša je ionako preopterećena. Kada bi na sebi nosila i tuđe boli i tuge, prosto bi se pretvorila u pepeo od tolikog tereta. Zato kad voliš, kad odlaziš, kad sebe odlučiš da staviš na prvo mesto, kad moraš da ne moraš – uradi na način na koji neće povrediti drugoga, ako ništa drugo, da ne bi karma povredila tebe.
Mračno doba je mračno samo dok ga ne osvetlimo.
Naslovna fotografija: unsplash.com
Tamara Mladenović
