Prva linija ograničenja je telesnost. U okviru zadate telesnosti imamo slobodu da se osećamo dobro, da volimo, poštujemo, održavamo i angažujemo svoju telesnost. Ili da se u nju zatvorimo kao u ćeliju i da neprestano gledamo svet kroz rešetke telesnosti. Da se vežemo za materijalno, ne razumevajući i ne praktikujući oduhovljenje materije, da izaberemo komfor, dokazivo, opipljivo, udobno i zadovoljavajuće, umesto mukotrpnog spoznavanja duhovnosti koja oslobađa materiju… donekle. U izvesnim granicama. U granicama slobode koju imamo kao ljudi.
Ako je izbor ili-ili, a uvek je ili-ili, kad je već došlo do izbora, onda je taj izbor uslovljen ponudom ilija. A samo ih je dva, do đavola. I u čemu je tu sloboda? U mogućnosti da odabereš manje zlo, pretpostavljam?
Ili je izbor tako sužen, zato što jedan vodi u tavorenje i zatvaranje, a drugi u osećaj potpunog života, otvaranje ka duhovnom i prevazilaženjem ograničenja materijom – u granicama mogućeg, naravno?
Uslovna sloboda izbora možda je kreirana baš tačno prema ljudskim kapacitetima za slobodu izbora.
Verovatno svako ima kreativne ispade, kad ne izabere ni jedno ni drugo, nego potpuno odbaci svaki izbor i smisli nešto treće, neočekivano i nepredviđeno.
Možda je biranje između dva ilija maksimalan izazov, kako za neodlučne, tako i za kreativne duhove, koji vole slobodu i pokušavaju da je praktikuju.
U tom slučaju, uslovna sloboda izbora je najviše što možemo dobiti kao ljudi. A priklanjanje jednom iliju, najmanje što možemo učiniti kao ljudi.
Prevazilaženje dualizma izbora je, izgleda, najviše što možemo učiniti.
Izbor između dve naizgled traljave opcije svodi se na prepoznavanje prihvatljivije vrste traljavosti, a izbor između dve super ponude je nešto teži.
Ne možemo znati koja je više super, sa kojom ćemo brže ili duže prosperirati, pa moramo da se oslonimo na svoje sklonosti – možda je ono drugo bolje, ali znajući sebe, ovo će mi lakše ići.
Svaka je sloboda uslovna, jer se odvija u zadatim granicama.
Ima ljudi koji funkcionišu putem razmatranja, izbora i donošenja odluka. Hoću reći, ima razumnih ljudi. Ne mislim da oni koji postupaju iracionalno nisu razumni, samo, ovi razumni su skloniji razumu.
Impulsivni donosioci odluka obično ni ne primećuju izbor. Oni sto odsto borave u jednoj situaciji, dok ne budu izbačeni iz ravnoteže i naterani u drugu situaciju, u koju se bacaju naglavačke čim pomisle da je to to.
Za razliku od njih, razumni se ne ponašaju impulsivno, nego se raspituju i istražuju, pokušavajući da utvrde koja je opcija za njih povoljnija. Oni takođe planiraju, postavljaju ciljeve i smišljaju strategije.
Retki među njima pri tome koriste intuiciju, kao instrument iracionalnog i prepoznaju impulse kojima se u nekim momentima ili fazama planiranja i sprovođenja planova prepuštaju.
Ti retki su kompletno razumni, jer razumno je i mudro koristiti sve instrumente kojima si opremljen da bi odabrao svoj put.
Ili da bi ga izgradio.
Neki putevi nisu trasirani, a od orijentira imaju samo strelicu sa smerom.
Neki izbori između dva puta odvedu nas do istog izvora.
Neki nas vrate na početak.
Nekad ne pomaže ni sav razum prožet svom intuicijom.
Nekad morate da preskočite svaki izbor iz zaleta i skočite u neizvesnost.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
