Pre nekoliko dana drug mi je pričao o ludostima koje je radio tokom srednjoškolskih dana. U trenutku sam počeo da razmišljam šta sam to ja ludo uradio, ili se bar meni čini da je ludo. Prisetio sam se različitih blamantnih i ludih momenata iz proteklih 10 godina i odlučio da ih podelim sa vama.

Na vama je da procenite da li je to zaista ludo ili sam samo “mala beba” za vas. Izazivam vas da nam pošaljete svojih 10 najluđih stvari koje ste uradili u životu. Ovo su moje:

1. Bilo je to pre nekoliko godina u Las Vegasu, dok sam još bio student. Društvo su mi pravili prijatelji iz Litvanije i Rusije. Sećam se da sam obukao nove starke i toliko nažuljao noge da sam prebrojao sve zvezde na povratku u hotel oko tri ujutru. Kako smo se približavali ulazu u hotel “Circus Circus”, pogledao sam preko puta i video predivnu oazu sa bazenom, palmama i đakuzijem. Bio je mrkli mrak, ali je osvetljenje sa ulice dopiralo do bazena i mamilo me da uđem. Stavio sam kluč od sobe u ulaznu kapiju oaze i vrata su se otvorila. Hm, radno vreme do 20 časova bilo je vidno istaknuto. Da skratim priču, nisam odoleo, a plašljivi Litvanci nisu mogli da izdrže da samo ja osetim mehuriće toplog đakuzija.

Uleteli smo unutra i presrećni se skinuli i bućnuli u bazen. Taman kada smo pomislili kolike smo face, oko nas su počela da se pojavljuju rotirajuća svetla i cela opsada bazena. Policajci na biciklima i motorima opkolili su nas kao da smo kriminalci prvog reda. Ne moram da vam kažem koliko smo se ukenjali. Prišli su nam i vrlo strogo uzviknuli: “Šta radite ovde, uhapšeni ste!” (ili tako nešto). Ipak, moja moć ubeđivanja pobedila je, te sam im polako objasnio da nismo videli radno vreme, da smo u tom hotelu i da smo mi samo studenti iz Evrope. Na moje čudo, policajci su bili skroz cool, a ja sam čak imao drskosti da ih zamolim da ostanemo još 10 minuta jer se sutra vraćamo u Evropu, pa želimo da nam Amerika ostane u što boljem sećanju. Samo su rekli: “OK, imate još 10 minuta i to je to.

2. Priča iz Berlina. Poslednjeg dana boravka sa drugaricom sam otišao u sjajni “Sony centar” i odlučili smo da ručamo. U jednom trenutku Lana je rekla: “Šta misliš da sada pobegnemo i da ne platimo?”. Hm, glavom mi je prošlo pitanje što bismo to radili kada imamo dovoljno para, ali je u meni proradio neki ludi adrenalin i rekao sam: “Hajde!“. Mislim da Lana ni u najluđim snovima nije očekivala taj odgovor, ali sada nije mogla da povuče predlog. Ubrzo je otišla, a potom sam se i ja zaputio za njom. Čim smo zamakli iza ugla, krenula je jurnjava kao da smo pobegli iz zatvora. Strah i lupanje srca kao da smo ubili čoveka. Uleteli smo u metro i izašli na sledećoj stanici. Sve vreme daljeg boravka u tom gradu imali smo utisak da će nas neko uhapsiti.

3. Opet priča iz Amerike. Naime, putovali smo u čuveni park Yosemitee i na povratku u bazu odlučili da svratimo na prelepo jezero Tahoe. Ideja nam je bila da “overimo” jezero u 2 ujutro. Na tom putu smo se izgubili, lutali dva sata, i na kraju pronašli jezero. Do tada nikom nije bilo do kupanja sem meni, pa sam kao ludak plivao u hladnom jezeru sve dok nije došla neka baba, uperila baterijsku lampu nas i zapretila da će da nas pobije. Onako u gaćama, uleteo sam u kola i zapalio sa ostalima.

4. Potpuno drugačija priča. Jednom prilikom bio sam kod poznanika koji su me pozvali da prenoćim na proputovanju. Ipak, desilo se da im se probušio krevet na duvanje, te su bili u fazonu da možemo nas troje da spavamo u istom krevetu. Već duže vreme osećao sam neke varnice prema toj devojci, ali ona je bila sa tim dečkom. Nekako se desilo da je devojka spavala u sredini. Naravno da nikako nisam mogao da zaspim. U sred noći obgrlio sam je i stavio ruku “tamo gde ne treba”. Nije se opirala, ali nakon par minuta osetio sam ruku njenog dečka na svojoj. Haos u glavi, ali i dovoljno svesti dovele su do tog da lagano iskliznem iz njegove ruke, povučem se i pravim da nije ništa bilo. On nije ni osetio da sam to bio ja. Sutradan smo se lepo rastali.

5. Mnogo me nervirao moj bivši direktor i sa koleginicom sam ga konstantno ogovarao preko Skype-a. U jednom trenutku bio sam toliko ogorčen da sam napisao najgore moguće reči, nazivajući ga idiotom, bolesnikom koji mi se gadi i koji nema pojma da radi svoj posao. Kliknuo sam enter, poruka je otišla, a nakon nekoliko sekundi čuo sam direktorov glas koji govori: “Molim te, dođi na sastanak”. Pogledao sam Skype i video da sam poruku, umesto koleginici, poslao njemu.

6. Jednom prilikom malo sam se više napio, ali sam, kao svaki pijani kreten, odlučio da ipak vozim do kuće. Tokom vožnje primetio sam da nisam dobro, te sam skrenuo pored puta i odlučio da spavam. Probudio sam se oko pet sati ujutro i odlučio da nastavim. Vozio sam, ali uopšte nisam bio siguran koji je to put i u kom se pravcu krećem. Nakon nekog vremena ugledao sam tablu “Obrenovac” i shvatio da nemam pojma ni kako sam tu došao, ni kako da se vratim kući. Nekako sam se ipak snašao, a sutradan me tata pitao: “Što su tebi oba sedišta spuštena u kolima?”. Tad sam zaključio da sam spustio sedišta dok sam spavao, a posle sam do Obrenovca i nazad kući vozio sa spuštenim sedištem.

7. U srednjoj školi bio sam odličan učenik. Ipak, moji dobri drugari nisu bili tako uspešni sa ocenama i stalno smo pričali kako bi bilo cool da neko ukrade dnevnik. Iz meni i dalje nepoznatih razloga, jednog popodneva nakon škole otišao sam u grad i nakon dva sata vratio se u školu. Za vreme jednog časa ušao sam u praznu zbornicu. Video sam dnevnike, pronašao svoje odeljenje i uzeo ga. Sutradan je nastala opšta uzbuna, pretnje za detektor laži, ludnica. Čak nas desetoro znalo je šta se dešava. Sastali smo se to veče i odlučili da zakopamo dnevnik. Tajna je zauvek ostala ispod zemlje.

8. Pre nekoliko godina dopadala mi se jedna devojka, Sanja. Inače, ona je imala i sestru Tanju, a živele su u blokovima na Novom Beogradu. Odlučio sam da posvetim jedan veliki grafit Sanji na njenoj zgradi i za to sam angažovao momka koji sjajno radi te stvari. On je takođe poznavao sestre, dogovorili smo se kako to treba da izgleda i tokom noći je uradio grafit. Ujutru nisam mogao da ga vidim, ali sam odlučio da verujem da je sve u redu, te ponosno obavestio Sanju da pogleda zid zgrade. Ona mi je samo odgovorila: “Voliš Tanju?”. Debil je pomešao sestre i stavio na grafit “Tanja, volim te”, umesto “Sanja, volim te”. Kakav fijasko.

9. Pre nekoliko godina sarađivao sam sa jednom marketinškom agencijom i trebale su im promoterke za promociju sokova. Dao sam im listu na kojoj je, između ostalog, bila i moja sestra, i oni su među svim devojkama izabrali i nju. Tokom promocije dodeljivana je glavna nagrada – put u Pariz. Koncept je bio takav da se kupi određena količina sokova kako bi mogle da se izvlače neke kartice. Sestra mi je rekla da može da pretpostavi koja od kartica je nagradna, odnosno da nagađa između desetak kartica. Istog trenutka sam se zaputio u supermarket, natrpao puna kolica sokova u vrednosti od €50 i izvukao oko 15 kartica. Naravno, dobio sam put. Međutim, nisam želeo da idem sam. Kako je svet mali, sa drugom sam zaključio da njegova bivša radi u drugom supermarketu, gde je trebalo da se izvuče poslednja nagrada. Nazvali smo je u 11 sati naveče i ubedili da sa nama sutradan organizuje istu stvar koju sam ja već uradio. Plan se isplatio. U Parizu je bilo perverzno.

10. Tokom saradnje sa jednim klijentom bio sam zadužen za distribuciju 200,000 bukleta na poštanske adrese širom Srbije. Bilo je leto i oko 35 stepeni. Propagandni materijal je stigao, istovaren je napolju pored zgrade i ja sam organizovao ljude koji treba da dođu i preuzmu ga. U jednom trenutku je počela kiša, i nakon što je kao iz kabla lila pet minuta, ja sam skočio sa stolice, shvativši da je sve napolju. Trčao sam, pokrivao, upao u blato u belim pantalonama i pokušavao da spasim situaciju.  Kiša je stala nakon 10 minuta, ali je katastrofa bila napravljena. Nisam želeo da odustanem, te sam satima raspakivao pakete i širio buklete po travi da se suše. Nakon više sati, nekoliko hiljada komada morali smo da bacimo, ali ostalo je poslato. Mogu samo da mislim šta su ljudi mislili kada su primili onakav materijal, ali klijent nikada nije saznao.

Da li vi imate slične priče? Svoje iskustvo možete podeliti sa nama u komentarima.


Luka Trump Mnogi se plaše da kažu ono što misle i zbog toga ne dobijaju ono što žele. Kad sam gladan, jedem, kad sam žedan, pijem, a kad nešto mislim, to kažem glasno. Bolje je proživeti jedan život kao tigar nego stotinu života kao ovca.

Editors choice