Ne, nisam sedela ucveljena u petak uveče i oplakivala svoj tužni život, kada je odjednom zasvetleo ekran mobilnog na kome se ispisao broj ljubavi mog života. Zapravo, savršeno veče počelo je pre nekoliko dana kada me je prijatelj pozvao na koncert Stefana Bolanija (Stefano Bollani). Nakon velike dileme – iscimati se do Doma Omladine i kupiti kartu ili ne – odlučim da petak veče provedem sa njim.

Prva slika1 Beg u prošlost

Jedan poziv menja sve...

Došao je i petak, a ja se pridignem ranije, negde oko deset, da operem kosu i napravim pin-up uvojke. Šetkala sam se po stanu kao domaćica iz pedesetih, hvala svemu, moji su već navikli da izgledam kao da sam krenula na veliko spremanje. Ceo dan smišljala sam šta da obučem, jer, da se ne lažemo, ovakvi izlasci su retki. Za vrlo malo novca i vi možete da se prebacite nekoliko decenija u prošlost. Zato je sve ovo bilo tako posebno.

Odvrnula sam džez, zapalila cigaru i onda je magija počela. Crne tanke hulahopke, lep veš (nije važno što izlazite sa prijateljem, nikad ne znate da li će, na primer, da izbije Treći svetski rat na putu do grada. I zamislite desi vam se nešto, završite u Urgentnom, a u nekom ste odrpanom donjem vešu. Ne ide…) i parfem, za početak. Kosu sam podigla u veliku pounđu, poput one koju Odri ima u Doručku kod Tifanija. Našminkala sam se u stilu šezdesetih, (gledam mnogo Mad Men u poslednje vreme), navukla haljinu, obula štikle i otišla do limuzine – pedesetosmice (u daljem tekstu GSP će biti limuzina, zarad lepšeg ugođaja).

Čekao me je ispred Doma Omladine i naravno, bio je u odelu – i on je vrlo ozbiljno shvatio sve ovo. Da sada ne bih opisivala čitav koncert, reći ću samo da je bilo fantastično. Imali smo priliku da uživamo u dva sata najkvalitetnije improvizacije. Bolani svira i po belim i po crnim dirkama i između njih, a kada mu ponestane ideja počne da koristi klavir kao bubanj. Vrhunac je svakako bio kada je sa izveo džez-verziju Bili Džin (Billie Jean – Michael Jackson).

Cetvrta slika1 Beg u prošlost

Džez, cigare i malo alkohola mogu vas vratiti čitav vek unazad...

Svi koji slušaju džez znaju da veče ne može da se završi bez pića. I tako smo otišli na po čašu ili dve crnog vina. Kako to obično biva pod uticajem ovog pića, otvorili smo duše jedno drugome. Od kikota preko smejanja na sav glas, komentarisanja Bolanija i udubljivanja u teške filozofije  došli smo do tri sata ujutru. Ispratio me je, onako džentlmenski do stanice i smrzavao se sa mnom dok po mene nije došla limuzina. Poželeo mi je laku noć, pozdravili smo se, primetili da moramo češće ovo da radimo i svako se vratio svom životu.

Kada ste u pravom društvu nisu vam potrebna nikakva čudesa, situacije napucane osećanjima i neverovatni doživljaji. Dovoljno je da ste oboje voljni da se zaista prepustite datom trenutku. Naravno veliki plus je ako se usaglasite i u odevanju i ako oboje želite da zalijete noć crnim vinom.


Tamara Biljman je individua čiji je život potraga. Potraga za savršenstvom koje se krije u umetnosti, jer jedino je umetnost zaista veća od života, zar ne? Samo ona može da zaustavi vreme. Ne podnosim nikakva ograničenja i s toga sam kao moto prisvojila rečenicu Tristana Care: ’’Jedini prihvatljivi sistem je taj da se sistematski ne sledi nijedan sistem.’’

Editors choice