Parkirao je u samom centru. Prelepo veče zaista, vazduh prepun maca sa topola. Topao je, ali nije težak kako ponekad ume da bude, prosto bi vas zadržao cele noći pod zvezdama, jer takvih prizora u životu nikad nije dosta. A i on, sa svežim ponoćnim vetrom, najbolje zna gde da vas odvede, u vašim mislima, naravno. Prošao je pored beskućnika, koji je u rukama držao teglu nečega, što je izgledalo kao da je sada pronađeno u nekom mračnom, zaboravljenom uglu ovog grada. Zaustavio je korak na velikoj pukotini pločnika. Nije znao zašto je ovde, samo se sećao da je imao potrebu da sedne u automobil, i oseti kako miriše centar. Okrenuo se beskućniku, ni sam nije znao zašto.

“Izvinite…”

“Nemojte me zvati tako.”

“Nisam želeo da vas uvredim, gospodine…?”

“Moje ime je nevažno u ovom trenutku.”

Nije to bio običan beskućnik, kao oni koji bi se lažno predstavljali kao bolesni, i tražili vam po koju sitnu paru u prolazu. Imao je na sebi vidno skupo, ali jako staro odelo, dugu kosu i veliku bradu. Osmehnuo se. Skoro. Skoro da mu se činilo da ga je već negde video, ili se sa njim davno upoznao. Kako je izgovorio prve reči taj neobični stranac, videlo se da je ugledan i obrazovan, iako, očigledno, izuzetno siromašan.

Slika 157 Beskućnik

Osmeh koji mu je bio tako poznat

“Šta biste rekli kada biste svoj narandžasti automobil parkirali pred Sabornom crkvom, i u nju zapravo ušli?”

“Zašto mislite da idem u crkvu?”

“Ne mislim. Postavio sam vam pitanje.”

“Rekao bih da je u pitanju neko venčanje, ili druga prilika koja zahteva nešto slično, kada bih, naravno, izašao iz svog automobila.”

“Znači, otišli biste?”

“Verovatno. Ako je ta osoba meni draga.”

“Ja, vidite, ne volim crkve. Ne volim religiju uopšte. Smatram da pruža naizgled iskrenu, a zapravo laku utehu ljudima, i to iste izuzetno zbunjuje. Ne možete valjda zaista misliti da će vaša poseta i koja para Kući Božijoj, kako je zovu, dati smisao vašem životu, ili učiniti da se osećate ispunjeno, kao da ste nešto značajno u svom životu postigli?

“Kako vam je ime, beskućniče?”

“Znam da ne mislite tako nešto. Isto kao što znam da verujete da život bez bola nije život, jer sve što je vredno činiti i sve što može ispuniti vaše srce, mora doći sa velikom cenom, u bolu. Ali vi taj bol znate iskoristiti, da, da. Ogromne količine čine vaše srce crnim, ali vas to na neki neobičan način ispunjava, iz njega crpite inspiraciju. Vi ste jedan od retkih koji zna kako koristiti bol. Nemojte me pogrešno shvatiti, mnogi ljudi bol pretapaju u neke radnje kojima će potrošiti vreme, ali one su zapravo besmislene. Malo je onih koji će bol koristiti da učine nešto o čemu je vredno pisati, ili da napišu nešto vredno čitanja.”

“Hm… Recimo na trenutak da ste u pravu. Mada verujem da već znate da jeste, samo me zanima, odakle vam sve te misli?”

“Začudio bi se kada bi znao. Bliže su ti nego što misliš.”

“Pa vi ste… Ne, ne, to nije moguće…”

“Da li ste sigurni? Ništa nije nemoguće.”

“Da li ćete se uvrediti ako vas upitam gde živite?”

“Naravno da ne. U vašim najluđim mislima.”

Na momenat je naš vlasnik narandžastog automobila pogledao u mesec koji je bio pun, i naravno, već možete pretpostaviti o kome je mislio. Za to vreme je beskućnik, izgovorivši poslednje reči, počeo da otvara teglu, koja je, sada se jasno videlo, bila puna slatkog od višanja.

“Treba li vam pomoć?”

“Za višnje? Ne. Samo se nadam da nisu pokvarene. Ali, ako imate nešto sitnine…”


Stefan Ignjatović živi u svetu Daglasa Adamsa. Rođen je kao Džedaj, i postaće naučnik da bi jednog dana napravio svoj Lightsaber. Vozi narandžast auto, sa narandžastim felnama, i planira njime da obiđe svet, i možda malo više…

Editors choice