BloGradsko mastilo: Nije kasno da lepota opet bude u oku posmatrača

BloGradsko mastilo: Nije kasno da lepota opet bude u oku posmatrača

Prethodne tekstove iz serijala BloGradsko mastilo možete da pronađete ovde.

Vašington, SAD, januarsko jutro 2007. godine. Najmanje hiljadu ljudi je tada prošlo tu, u žurbi ka poslu. Kod ulaza u podzemnu železnicu čovek je svirao violinu, šest kompozicija Johana Sebastijana Baha (Johann Sebastian Bach), 43 minuta. Treći minut od početka koncerta: sredovečni čovek prilazi violinisti, usporava korak, pogled mu se zaustavlja na umetniku, zatim na satu, on odlazi. Četvrti minut: violinista dobija prvu napojnicu od žene koja, ne skrećući pogled sa imaginarne linije koja vodi do stajališta, ubacuje nekoliko novčića. Sledeća scena: mladić se naslanja na zid prekoputa virtuoza i sluša Bahovu partituru u D-molu. Pogled mu kao magnet privlači sat i on užurbano nastavlja dalje. Ubrzo: trogodišnji dečak staje pored violiniste i pažljivo ga posmatra. To prekida njegova majka koja ga povlači za ruku, ali dečakov pogled je i dalje “zakovan” za misterioznog čoveka. I nekoliko druge dece primećuje tog “čiku”, ali ih sve roditelji požuruju da nastave dalje. Statistika koncerta: šest ljudi je zastalo da na kratko odsluša muziku, dvadesetak je dalo napojnicu, violinista zarađuje oko 32 dolara. Niko nije primetio kad je violinista prestao da svira. Nevidljiva zavesa se spustila, nije bilo aplauza, niti poziva na bis.

Taj muzičar u metrou je bio Džošua Bel (Joshua Bell), jedan od najboljih svetskih violinista, koji je tog jutra na Stradivarijevoj violini vrednoj 3,5 miliona dolara odsvirao jedno od najkomplikovanijih muzičkih dela ikada napisanih. Da ironija bude veća, samo tri dana pre ovog koncerta on je nastupio u prepunoj sali čuvene Bostonske dvorane, gde je najjeftinija karta koštala 100 dolara.

Stanični nastup je organizovalo nekoliko novinara lista “Vašington Post” kako bi saznali nešto više o ukusu i prioritetima svojih sugrađana i utvrdili kolika je stvarna moć njihovog opažanja.

Šta bi ti uradio da si tad prošao tuda? Ili ja? Ili bilo ko?

Da li ovaj eksperiment oslikava snobizam i malograđanštinu ili je to samo posledica večite trke sa vremenom i za vremenom u kome se propušta vlastiti život, a ono lepo i bitno ostaje nezapaženo? Da li se, u stvari, trči, a ne zna se gde? I koliko se stvari u međuvremenu propušta?

Kad razmišljam o ovom eksperimentu, setim se da smo imali sličan primer i u Ulici Strahinjića bana sa Beogradskom Filharmonijom, ali, na sreću, oni su se potpisali pa su ih ljudi opazili. Znači, samo transparentno i velikim slovima, “narodski” rečeno. “Kaps Lokovano”.

Ne znam za vas, ali ja sutra neću propustiti da izađem napolje, stavim slušalice u uši i nađem lepe stvari u svom gradu, jer i pored bljuzgavice na ulici, znam da još ima belog snega u parku u blizini. A ti?


Ivana Vuković je student ekonomije zaljubljen u pisanje i voli da njeni tekstovi kažu nešto o njoj umesto nje same. Veruje da se psi i mačke mogu pomiriti rečima.