BloGradsko mastilo: Svitanje

BloGradsko mastilo: Svitanje

Prethodne tekstove iz serijala “BloGradsko mastilo” pročitajte ovde.

U iščekivanju dana, simbola novog početka i rađanja, nebo koje menja boje nekad navodi na neočekivana zapažanja i mentalni teleport na netaknuta mesta. Obrati pažnju…

Kao što brana davi reku i ne dopušta joj da teče, tako postoje i faktori koji ograničavaju nas. A sa druge strane, i čovek, uprkos tome što je mnogo slabiji, može da ograniči prirodu.

Napravivši branu koja će mu koristiti, zadovoljiti neke površne potrebe, čovek do neke mere uništava reku, ne dopušta joj da teče onako kako je to radila ranije, a menjajući njene tokove on menja i mnoge zakone, međutim, toga nije svestan (bar ne u tom trenutku). I pored napora reke da se vrati svom normalnom toku, ne uspeva, jer je tu ta granica koja je kida i koja je jača od nje. Postavljam pitanje: da li je samo korist važna? Ili možda treba misliti na posledice do kojih će doći posle ispunjenja cilja. Ali možda je za neke jedina istina kada se kaže da cilj opravdava sredstvo i kada se ova konstatacija (neshvatljivo) poredi sa upornošću.

Pogled u stranu. Kad tamo na obali – miris krušaka, jabuka i dunja pomešan sa vlagom, dok prašina pokušava da zamuti tek stvorenu harmoniju. Periodično se smenjuju boje – od bele, preko zelene, crvene, zlatne – šteta što se po mraku samo naziru iza crno-sive nijanse. Navikle na senke, strpljivo čekaju zamahivanje čarobnog štapića i svetlosni pokrivač, spremne su za promenu koja će nastupiti u sledećih nekoliko trenutaka.

I najzad, svetlosni dečak izlazi iznad tog modrog krša, probija se prvi zrak koji označava nadu, novi početak, novi dan u kom sve ponovo kreće. Ali on je neveseo zbog onoga što zatiče na Zemlji, i zbog toga zalazi, beži i gasi se u vodi, odlazi na drugu stranu, nestaje kao pesnik koji je razočaran u ljude. Ipak, kao po nekom nesavršenom scenariju, nije siguran u svoju odluku, pa se ponovo i ponovo vraća da vidi ima li promene. Vraća se veoma često, jer ne gubi nadu.

Ni novo svitanje, ni neizvesno sutra ne može da sruši sve brane. Proći će mnogo svitanja dok magična reka ne istopi poslednji kamenčić. Taj trenutak je možda i bliže nego što mislim.


Ivana Vuković je student ekonomije zaljubljen u pisanje i voli da njeni tekstovi kažu nešto o njoj umesto nje same. Veruje da se psi i mačke mogu pomiriti rečima.