Ajde da zanemarimo sve gluposti koje se dešavaju u ovom gradu, od najmanje bitnih kao što je činjenica da kroz grad može da se prođe samo na trotinetu, preko nestašice mleka, putera i ostalog, kao da smo opet u devedesetim, onda imamo poremećen sistem vrednosti, krizu, male plate koje uz to i kasne… i dođosmo do onoga što je meni trn u oku, a to je nesigurnost.

Potpuna, neopoziva, stoprocentna nesigurnost. Običan smrtnik u ovom gradu je nezašticen od strane policije, vlade i drzave, što će reći – može da te ubije ko god hoće i da ne odgovara za to. Ranije sam mislila da mi samo tučemo i ubijamo strane državljane, francuze, hrvate… ali to su samo grupna ubistva… pojedinačno se, otkad je sveta i veka, ubijamo međusobno. Uvek tačna ona stara dobra “ko će koga, ako ne svoj svoga”!

Tako ti ja izađem na ulicu i na prvom ćosku tresne me neki tip laktom u prolazu, odvali mi jedan bubreg. Ćutim ja, dođem do svojih kola. Neko nije hteo da plati 25 dinara za parking, pa me zagradio. Otključam auto, legnem na sirenu i izlazi neki kepec iz Doriana ( “jeftini” kafić u Str. Bana), ni izvini, ni da potrči, bar da se folira da žuri, jok! Pomera svoj 6 metara dugačak auto, (nadoknada za kratku “onu stvar”), ja i dalje ćutim, gutam knedle, i ispod te tesne jaknice može da bude neko pištoljče. Šta je desetak minuta čekanja za mene, ne žurim ja nigde.

Sednem konačno u svoja kola, što mi uliva lažnu sigurnost i krenem put NBGD-a, najgora trasa! Vozim polako, obe ruke na volanu, noga pola na gasu pola na kočnici, jer BMW kad odluči da skrene, on skrene. Migavac i čekanje su za budale, a on je BMW! Vozim ja tako, a neki kreten mi se nabio u, da prostite, dupe i blica, blica, blica! Taman toliko da mi skrene pažnju i ja prođem kroz crveno. Odmah me zaustavi milicija i samo na to što sam žensko se izvučem od kazne. Poeni, 3 meseca dozvola… bla, bla. Čovek bi mislio da je ovo kraj, ali neeeee… sad ide najzabavniji deo.

 Ulazim na petlju kod Arene, koja je naravno krcata jer se tu uključuju na auto-put, koji je naravno zakrčen jer popravljaju Gazelu. Savesni vozači su naravno zauzeli sve tri trake, zbog čega ja ne mogu da siđem sa petlje. Pokusavam da se uključim u treću traku, ali mladi biznismen u odelcetu, sa cvikerima i malim, ali ekonomičnim kolima mi ne dozvoljava. “Ok braćale, prođi ti, nije frka”. Uključujem se iza njega i gle čuda! Biznismen ne skreće i on ide na auto-put!!! Ovde već dobijam nervni slom i ležem na sirenu da dam “biznismenčiću” do znanja da je seljačina nevaspitana što on i potvrđuje pokazavši mi SREDNJI PRST!!!! Kada se oslobodilo dovoljno mesta prolazim bez reči. Ugrizem se za jezik i ćutim jer znam da je na sestrinu drugaricu potegnut pištolj zbog parking mesta i znam da je tatin drugar pretučen zbog propuštanja u saobraćaju i čitala sam da su se izrokali u Strahinjića Bana jer je ovaj zagradio ovog i onog i znam da su ubili Francuza zbog utakmice i dečka iz kraja je udario kombi i srusio ga sa bicikla, posle čega se odvezao i nije ni pogledao da li je živ… i svašta još znam… Ja sam prošla put od kuće do cilja.. tu neće niko ni da me bije, ni da me ubije.

Mission accomplished!


Sandra Stefanović je devojka sa vrelog asfalta, ali hladne glave, bez dlake na jeziku i totalno nema vremena za gubljenje!

Editors choice