Cigla u glavi: Beli zeka se vraća kući

Cigla u glavi: Beli zeka se vraća kući

Prethodne tekstove iz serijala “Cigla u glavi” pročitajte ovde.

Deca ne vole crtani film “Alisa u zemlji čuda” (Alice in Wonderland) barem do desete, jedanaeste godine. Plaše se. Uvek će radije gledati “Teletabise” (Teletubbies) ili “Mačke iz visokog društva” (The AristoCats), jer to, na ovaj ili onaj način, imaju u iskustvu i razumeju. Bezbedni su i sve je normalno, iako bi mnogi imali kojekakve primedbe na ovom mestu, naročito o Teletabisima diskutabilne polnosti. Alisa je upravo suprotno od ovoga – tripozna, nestabilna, juri za belim zečevima, sreće naduvane gusenice, pije sumnjive napitke i ne može da kontroliše koliko će porasti ili se smanjiti. Mračna atmosfera neizvesnosti ima šmek košmarnog sna, a ne napetost očigledne borbe dobra i zla, u kome dobro uvek pobeđuje. Ni neki odrasli ne vole Alisu. Moji klinci su, međutim, stekli dovoljno iskustva ne samo sa snovima, nego i sa košmarnom stvarnošću, pa od pre nekoliko godina obožavamo Alisu, pogotovu igrani film u kome glumi Džoni Dep (Johnny Depp). I pevušimo “Jefferson Airplane” kad god ih čujemo, jer kontamo sve o belim zečevima, provlačenju kroz rupe i ključaonice i povratku kući, putem koji nije obeležen ničim, a kamoli žutim ciglama.

Potrebno je imati još nešto zajedničko sa klincima – srce puno ljubavi i poverenja, koje ostaje otvoreno i veliko, bez obzira na tripoznu svakodnevicu, košmarne snove i propale povezanosti sa srcima druge dece. I drugih, naizgled, odraslih. Kad jednom iskusite to pouzdanje u sopstveno srce, skontate da vas ono neće izneveriti, koliko god vas sva ostala izdavala, uvek imate na šta da se oslonite i uvek bez greške znate za čim tragate. Možete sresti hiljadu iscerenih mačora, ludih šeširdžija i zlih kraljica i neće vas pokolebati sve vojske karata i muzikalnih cvetova. Svi oni su samo deo priče koja vas je plašila kad ste bili mali i koju ste već preživeli. Kad malo razmislite, sve najstrašnije se već dogodilo. Možda ne sada i možda ne vama, ali zaista ne postoji ništa na svetu što već nije proživljeno i utkano u tkivo od koga nastaje ljudskost, čiji ste neminovni deo vi, vaša svest i vaše srce. Čim ste se rodili, znači da možete da se opustite i prestanete da tripujete da nećete umeti da volite. Samo se setite.

A onda sledi sve ono što spada u iskušavanje ljubavi. Strast bez ostatka, izgaranje do kostiju, osvešćivanje i shvatanje da ste možda sami u tome, biranje da i dalje izgarate, usamljenost usred plamena, sleđenost teža od kamena, uzmicanje, bol, tuga, nemoć, bes, bol, tuga, nemoć, oživljavanje, radost, toplina… Dok se ne prekalite toliko da nagi uskačete glavačke u reku lave i ronite ispod ledenih bregova i letite bez krila. Možda vas neko čeka na kraju puta. Možda vi nekog treba da sačekate. A možda vam se neko vrati.

Kad priznate svoje dečje srce i dozvolite mu sva prava glasa, ono će uvek pripadati vama i nikada nećete biti sami. Naći ćete utehu kad se ljubav ugasi, kao što ćete umeti da pripadate i delite kad ljubav plamti. Imaćete snage da odete i hrabrosti da ostanete. I mudrosti da prepoznate kada je trenutak za jedno od ta dva. I nisu vam potrebne religija, simboli i skrivena znanja. Muzika će često biti dovoljna.


Aleksina Đorđević, matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.