Sunce sija bezazleno, kao da nema nameru da nas sprži. Ili da se ugasi. Ptičice cvrkuću, kao da nikada ne bi kljucale po leševima. More se plavi kao da nije progutalo ni jedan brod, drveće se uzdiže postojano, kao da ne postoji šansa da nekome padne na glavu i smrska je. A onda olujčine, tornada, cunamiji, požari, ali ne pričam o tome. Nije to druga strana prirode. I to je veličanstveno i divno. Priroda je prosto smrtonosna po prirodi.

U skladu sa tim uvidom, uputstvo o življenju u skladu sa prirodom donekle menja značenje.

Ciklična priroda prirode. Ok. To znamo, podučila nas astrologija. Ili zdrav razum, ako je to ono na šta se oslanjamo.

Divlja priroda prirode. I to je relativno ok. Možemo da skontamo, mada se ne poistovećujemo, osim ako ne tripujemo da smo baš otkačeni. Osim ako smo baš otkačeni.

Bolesna priroda prirode. Aha, nemate pojma na šta mislim. Sposobnost prirode da sve apsorbuje, da istrpi svaki uticaj i da se prilagodi svim okolnostima.  Da se ukine na jednom mestu, da bi se na drugom pojavila zakržljala, uvrnuta, osakaćena. Da kompenzuje. Da u bilo kakvim uslovima podržava neki oblik života, bilo kakvog.

Izgleda kao da je to baš zdravo i u skladu sa imperativom preživljavanja, ali taj imperativ je u stanju da potroši sve resurse i proizvede bilo šta makar i malo nalik na život.

Kad čovek živeći u skladu s prirodom preživljava zahvaljujući imperativu opstanka i smatra se živim samo zato što diše, meni to baš i ne deluje kao zdravo prilagođavanje.

Ako prihvatim bilo šta, jer mi je najbliže, najpraktičnije i najbrže da bih održala minimum opstanka, sva je prilika da ću na minimumu i ostati.

Čovek teži nečemu višem i tu se jebeno razlikuje od prirode.

A za dostizanje nečeg višeg raspolažemo instrumentima kao što su ambicija, dužnost, umetnost, magija.

Nisam pomenula ljubav. Zato što je ljubav lepak između prirode i nečeg višeg. Ljubav miri zverske instikte sa Bogom. Ljubav prihvata ono što priroda servira. Jer priroda ljubavi je napola prirodna, napola božanska.

Jedino je sloboda celovita. Beskompromisna. Ne sastoji se od jinga i janga. I ne postoji. Osim na trenutke. U intenzitetu, brzini, strasti, u otimanju od prirode, u nepokoravanju vremenu i zahtevima.

Ili u telu mačke, dok traje život.

Mjau?

O da, čak i tako, sloboda je jedino uslovna.

Priroda je, međutim, ono što je zagarantovano u svim oblicima.

Prethodne tekstove iz serijala “Cigla u glavi” pročitajte ovde.


Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.

Editors choice