Cigla u glavi: Menjaj se

Cigla u glavi: Menjaj se

Od promene frizure do promene pola, potraga za identitetom je ono što nam nameće zakon promene. Nikada ništa neće ostati isto i nikada ništa neće biti kao pre, znamo. A opet, opiremo se promeni, strahujemo, ritamo se, otimamo i sabotiramo. Paradoksalno, potreba da se zadržimo na poznatom terenu tera nas da se menjamo i prilagođavamo. Ako hoćemo da očuvamo zdravlje, mladost i vitalnost, upuštamo se u promenu ishrane, uvodimo režim vežbanja, posežemo za kozmetikom i plastikom. Upuštamo se u drastične promene, samo da bi sve ostalo isto. I nikad ne bude isto. Promena nas je ponela, odnela i nasamarila. I verovatno smo vrlo zadovoljni. Možda nemamo težinu kao u srednjoj školi, oblik tela nam je drugačiji, frizura nam je drugačija, ali imamo mišiće, osećamo se poletno i zračimo zdravljem. Možda kao nikad pre.

Potraga za duševnim mirom odvešće nas daleko od poznatog tla. Ovog na kome smo uznemireni, anksiozni, nezadovoljni. Možda obrijemo glavu i obučemo narandžasto, možda otkrijemo sport ili meditaciju, možda promenimo partnera, ostavimo sve i otputujemo daleko, a možda se razbolimo i umremo. O da, sve je to bunt protiv nemira i nezadovoljstva, potraga za mirom i spokojem. Ako svi oko nas komentarišu kako smo napravili haos od života, verovatno smo baš na dobrom putu da promenimo otrovnu svakodnevicu. Ako nam prijatelji oprezno predlažu kako bi trebalo malo više da izlazimo ili da pokušamo sa nekim alternativnim metodama lečenja, to verovatno znači da smo dobrano zaglibili u opiranju lekovitoj promeni. Ako uporno ne krećemo putem promene, promena će svakako naći put do nas, a možda će nas i ubiti. Tek da se zna šta je zakon.

Menjamo se od trenutka začeća do smrti. Doduše, menjamo se i pre začeća i posle smrti, ali o tome ne treba da brinemo. Ostanimo na poznatom terenu svakodnevnog života. Svakodnevne izvesnosti i neizvesnosti. Očekujemo da se probudimo, popijemo kafu i krenemo relaksirano u dnevnu rutinu, jedan deo naše svesti je sav posvećen ludom obožavanju rutine, jer ona nam govori da je sve u redu, da smo živi i da možemo nastaviti da očekujemo da će tako i nadalje biti. A onda se jednog jutra uopšte ne probudimo. Ili uz prvu kafu saznamo da se neko naš uopšte nije probudio. Primimo udarac neizvesnosti i kad se prilagodimo novonastalim uslovima, vrlo vešto upadnemo u novu rutinu. Koja možda uključuje ispijanje antidepresiva u određeno vreme. Ili injekcije progesterona. Ili fizikalnu terapiju. Ili meditaciju. Odlazak u rekreativnu šetnju. Šta god, razumete?

Što smo stariji, drastične promene su sve drastičnije. Više se ne radi o otkrivanju novih bora, o zdravstvenim tegobama i egzistencijalnoj brizi. Radi se o preživljavanju. O prihvatanju činjenice da je život nepredvidiv, da je pitanje opstanka van kontrole, da sudbina ima svoje sopstvene hirove ili možda planove. I o tome da nas se to sve manje tiče. Jer, šta učiniti sa onim sa čim se ne može ništa učiniti?

Prihvatiš i činiš ono što možeš. Bilo šta od čega se osećaš dobro. Vitalno, zdravo, uključeno, radosno, korisno.

Živo.

Cela ta podla stvar sa promenom tiče se svesti da život ima rok trajanja i da je jedini smisao življenja biti živ. Fizički živ, emotivno živ, psihološki živ, duševno živ. Subjektivno se osećati živim.

Okorevanje u nemenjanju radi protiv života. Odseca nas od radosti i unutrašnjeg bogatstva.

Povinovanje promeni znači praktičnu primenu zakona života.

I ono nas bogato nagrađuje životom.

Ovim sada. A kojim bi drugim?

Prethodne tekstove iz serijala “Cigla u glavi” pročitajte ovde.


Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.