Cigla u glavi: Plesni korak

Cigla u glavi: Plesni korak

Dvokorak, skok, koš! Dva napred, dva nazad, dva u stranu, okret! Ema, esesa, esesa, pipi ja, pipi duga čarapa…

U sportu, plesu, preskakanju lastiša, koračanju, u svemu je ritam, a ritam je muzika tela koje pleše kroz svakodnevicu.

Bolno mi je da gledam kako igra neko ko nema ritma. Zanimljivo mi je da posmatram kako ljudi koračaju. Veoma malo njih izgleda skladno dok se kreće. Muškarci se obično previše klate, vrlo visoki često gacaju kao čaplje, najviše ljudi korača povijeno, kao da nose džak cementa na leđima, kao da su zaboravili plesne korake…

Igram sama. Ne umem balet, ni brejk dens, ni bogznašta, ali umem da žmurim, da slušam i osećam. Najviše volim tako. Da ne gledam, nego da se samo prepustim. Uvek mi treba malo vremena dok potpuno zaboravim gde sam, da li me neko posmatra i to što nemam neko umeće. Dok se opustim i povezem. Dok postignem saglasje sa svojim rukama, nogama, kukovima, ramenima, dok se setim da su svi ti delovi ja, da ih volim i da mogu da im verujem. I kad se to dogodi, više ne mislim ništa, ushićena sam i letim.

Dešava se ponekad i kad samo hodam. Odjednom shvatim koliko sam visoka, koliko teško pritiskam zemlju, koliko mi je korak dugačak, a ramena blago povijena, kao da žurim da se probijem kroz mećavu i osetim kako me nešto povuče na gore, ispravi mi ramena i uskladi korak, postanem laka i smešim se, a ljudi u prolazu nesvesno uzvraćaju – prestanu da se mršte, zaokrugle im se oči, uspore, pa se čak i osmehnu.

Toliko volim ples udvoje. Valcer ili bilo koji drugi korak, u kome se najpre snalazim da ne zgazim partnera, pa onda da omekšam zglobove, pa da se naviknem na to da osećam kako i kuda on vodi, a zatim da dozvolim da me vodi i da reagujem na svaki njegov pokret, prateći ritam. Treba mi malo vremena da se uskladim sa partnerom. A onda opet, zažmurim i prepustim se. Uživam. Povremeno otvorim oči da ga pogledam i osmehnem se.

Ples je poverenje.

Svaki trzavi, trapavi, bojažljivi korak ka snu, plesni je korak. Onaj početni, kome treba malo vremena da se oslobodi, da se seti sebe, da poveruje i prepusti se. Plešem u mestu, ukrug, okrećem se i plesnim korakom krećem napred. Plešem ka snu.

Izvor fotografije: pinterest.com


Aleksina Đorđević