Cigla u glavi: Zlatno doba papagaja

Cigla u glavi: Zlatno doba papagaja

Znate ko su šminkeri? Osamdesetih su bili samo prezrenja dostojna subkulturna zloćudna izraslina. Prvi kafić gde su se okupljali zvao se “Zlatni papagaj“. Njihovi naslednici danas naseljavaju celu “Silikonsku dolinu”. I šire. Normalan, mlad svet delio se na pankere i hipike. Ostali su bili, pa… šminkeri i seljaci. U sistemu vrednosti poslednjih decenija dvadesetog veka, normalni, odnosno nosioci razvoja, hrabri inovatori kulture i stvaralaštva potisnuti su u prezrenu manjinu, a ovi ostali postali su normalni. Normalci. Danas se normalci u tom novom, pogrdnom kontekstu pominju samo u Hari Poteru. Davno pre sunovrata, za vas koji ste se rodili posle, a u vrlo bliskoj prošlosti za mene, koja sam išla na koncerte pre Arene, pa čak i pre Sava Centra, podsmevali smo se propalim šminkerima.

I to što nije bilo kul imati tatu lovatora i kojekakve zlatne kartice nije se promenilo. To i dalje nije kul. Samo što je kuloću u zemlji Srbiji teško unovčiti, a kulovima sa zlatnim kajlama nisu ni potrebni imućni očevi. Maligna društvena izraslina se naoružala i metastazirala u čudovište. Potisnula je umetnost, znanje, obrazovanje i svaku vrstu  kreativnog otklona u odnosu na svakodnevicu i promenila značenje pojmovima “imati” i “umeti”. Da ne navodim drastičnije primere, ali ko ne ume da se snađe – da menadžeriše sebi i unovči svoje znanje, da zaradi na nečijoj potrebi i da menja zanimanja osluškujući tržište, tome treba mnogo sreće da postigne minimum “imanja” za održavanje egzistencije. Kontam da je jedino što stvarno vredi imati ogromna, gladna i što arogantnija ambicija. Skromni (a tek lenji) bez motora u dupetu koji ih goni poput hidroglisera, imaju veoma diskutabilnu perspektivu.

Uvek sam prezirala socrealizam, zato što sam potpuno ubeđena da prikaz realnog trenutka društvene stvarnosti koji ne nosi ideju kako je prevazići, unaprediti, promeniti i, napokon, odbraniti se od nje, nema nikakvu vrednost. Slikanje, pisanje i pevanje socrealizma potpuno promašuju zadatak umetnosti – da probudi i osnaži mehanizme borbe za nešto više, drugačije i bolje, ono upravo ukorenjuje u gorkoj statičnosti omraženu društvenu stvarnost. Priznaje da smo nemoćni, da samo hranimo mašinu za mlevenje ljudskog mesa i negde priznaje da i nismo za bolje. Kad sam prvi put čula “Buđav lebac”, njena neosporna duhovitost nije uspela da ublaži strepnju i da razmekša onaj ružni anksiozni grč u stomaku koji i sada osećam kad je čujem.

I zato ću uvek radije da pevam “zlatni papagaj, tata plaća sve račune…“ i da sa mesta nekoga ko nikada nije imao da bi bio snob i ko nikada nije shvatio zašto bi to neko učio da bi umeo da bude, dati svoj doprinos očuvanju ukupne količine kuloće, koliko god se ona merila na kvotere. Osim ako i to nije vrsta snobizma. Ali nije. To je elitizam. Ja znam ljude, mesta i vreme koji u meni prizivaju svaku ciglu ugrađenu u temelje onoga što se zove ljudskost, a nadimak mu je umetnost. Ja sam sektaš, slobodni zidar do lakata u malteru, zakleta cigli i mistriji. Rušim i razgrađujem da bih zidala i gradila. Radim i zarađujem da bih bila korisna i da bih uživala. Zlatno doba savremenih papagaja je samo paralelni univerzum. Univerzumičak. Socrealizam očerupane rajske ptice ekonomskog i političkog ludila, samo je kamičak u cipeli. Ja hodam po vodi i pevam neke sasvim drugačije pesme.

Prethodne tekstove iz serijala “Cigla u glavi” pročitajte ovde.


Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.