Dive XX veka: Prva dama

Ona je bila omiljena žena Amerike, prva dama u svakom pogledu. Bila je oličenje šarma, prefinjenog stila i ponašnja za primer. Mnogi su je za života smatrali ikonom glamura, ali ona je to ostala i danas. Prepoznatljiva po svojim velikim naočarima za sunce, haljinicama bez rukava i kapicama koje su se uz njih slagale, bisernim minđušama i ogrlicama, stvarala je od sebe idola svih žena tadašnje Amerike. Bila je žena dvojice poznatih i bogatih muškaraca, jednog predsednika i jednog tajkuna. Visoko obrazovana i kao veliki poznavalac kulture i umetnosti, trudila se da kao prva dama podstakne podizanje kulturne svesti u Americi. Bila je zadužena za restauriranje Bele kuće i vraćanje njenog originalnog sjaja. Iako su je mnogi opisivali kao idealnu suprugu, privrženu porodici i tvorca američke porodične idile (koju i danas gledamo na filmu) imala je buran život, kao i sve dive. Po svaku cenu je htela da se istakne, ali je na kraju ipak najviše ostala upamćena po svojim muževima i sama je čak  govorila – “oduvek sam živela kroz svoje muževe, više to ne mogu”… Džeki Kenedi Onazis – prva dama diva.

Njeno pravo ime bilo je Žaklina Li Buvije (Jacqueline Lee Bouvier) i rođena je 28. jula u Sautemptonu u Njujorku. Po rođenju je dobila takozvani “pedigre”, jer osim toga što joj je porodica bila veoma bogata, imala je velikog uticaja i moći u viskom američkom društvu ili “plemstvu novog sveta”. Otac Džon Vernu Buvije (John Vernou Bouvier) bio je preduzetnik, veliki hedonista i boem, ljubitelj trkačkih konja, alkohola i kocke. Iako je bio mešavina irskog i škotskog porekla, voleo je da ističe kako je zapravo Francuz, čak direktni potomak Napoleonovog brata Žozefa Bonaparte. Idilično Džekino detinjstvo prekinuo je razvod roditelja. Otac se nije više ženio, a majka se preudala za bogatog direktora Standard Oil-a, koji je iza sebe imao takođe jedan propali brak. Iako se sa majkom i sestrom preselila u novu porodicu, Džeki je ostala privržena ocu i oduvek je osećala da njemu duguje za svoj kulturni i intelektualni razvoj. Još kao tinejdžerka, Žaklina je od svojih roditelja upijala aristokratske manire i težila obrazovanju, pa je tako svoje otmeno držanje i prva znanja sticala na američkim školama za dame. Francuski je govorila od malena, a veći deo mladosti provela je u Francuskoj, tačnije na Sorboni, gde je do tančina dovela svoj osećaj za estetiku i umetnost. Pisala je poeziju i priče, i za njih crtala ilustracije, pa je otuda i razvijala želju da se i ubuduće bavi pisanjem. Pored pera i umetnosti, velika strast su joj bili konji. Tu strast je nasledila od svog oca. Volela je da jaše i bila je veliki poznavalac ovih životinja i  konjičkog sporta. 1951. godine diplomirala je na fakultetu za umetnost na Univerzitetu Džordž Vašington. Neko vreme radi u Washington Times –  Herald kao novinarka i urednica. Tu skreće pažnju na sebe u vašingtonskim političkim krugovima. U međuvremenu je bila verena za mladog brokera Džona Hjusteda (John Husted). Iako se Hjusted veoma dopao njenom ocu, njena majka, Dženet (Janet Norton Lee), je bila protiv tog braka, jer on nije odgovarao njihovom društvenom položaju, a sem toga, imao je godišnju platu od samo 17 hiljada dolara. Veridba je ubrzo raskinuta, i o tome se nikada nije mnogo ni pričalo.

Postavljajući kao novinar škakljiva i intrigantna pitanja raznim političkim ličnostima Amerike, došao je red i na intervju sa kongresmenom Masačusetsa Džonom F. Kenedijem (John Kennedy), o čijoj se mogućoj kandidaturi za predsednika uveliko govorilo. Džon i Džeki su se viđali nekoliko puta na značajnim društvenim događajima, s obzirom na to da su  oboje pripadali visokim društvenim slojevima. Varnice su sevnule sasvim verovatno na tom intervjuu, a emocije se rasplamsavale nekoliko meseci, sve dok 1953. godine u septembru  svoju vezu nisu krunisali brakom. Ona je na venčanju nosila haljinu dizajnerke En Lou (danas eksponat Kenedijeve biblioteke u Bostonu) i bila je vrlo glamurozna. Oko 2,000 zvanica je uveličalo ovu  prividnu američku bajku. Ne baš mnogo nakon venčanja, Džeki ostaje trudna, i to usred Džonove predsedničke kampanje. Kao supruga i eventualna Prva dama, Džeki je želela Džonu da pruži potpunu podršku, ali joj visoko rizična trudnoća nije dozvoljavala preteranu aktivnost i zamaranje. Ipak, ona nije sedela skrštenih ruku… Neumorno je davala intervjue za novine i televiziju, slikala se redovno, čak je i sama pisala neke članke, a sve u cilju podrške kandidature svog Džona. Njih dvoje su bili simpatičan par, i nadasve obrazovani mladi ljudi, kojima su mladi najviše i verovali, pa su oni i bili populacija koja je dovela Džona na predsedničko mesto.

Džeki je rodila prvo devojčicu Karolinu (Caroline), a zatim i dečaka Džona Mlađeg (John Junior). Pored ovo dvoje dece, rodila je još dvoje, takođe dečaka i devojčicu, ali su oni umrli odmah po rođenju. Džon je već tada postao predsednik SAD-a, a ona je imala samo 31 godinu i to ju je činilo jednom od najmlađih Prvih dama. Ona je teret i pritisak javnosti htela da iskoristi na najbolji mogući način, praveći od svog  porodičnog života bajku za javnost. Šezdesetih godina bila je najlepša Amerikanka. Iako nije bila vanredna lepotica, znala je kako da  istakne ono lepo na sebi. Bila je visoka 173 cm, imala je tananu figuru, krupne oči i lep osmeh, koji je na svim fotografijama bio zapažen. Za inauguraciju svog supruga želela je da izgleda posebno i angažovala je najboljeg dizajnera toga doba, Olega Kasinija (Oleg Cassini), govoreći mu da želi da izgleda kao da je “Džon postao predsednik Francuske”. Sa Olegom je održavala saradnju u predstavljanju svog imidža, koji je bio jedinstven i veoma popularan. Strogo je vodila računa o svakom detalju, od frizure, preko aksesoara, do posebno stilizovanih haljina. Često bi se okretala i francuskim kreatorima, kao veliki poštovalac francuskog ukusa za umetnost i modu. Bila je i prekorevana da nesmotreno troši novac na garderobu, pa su joj pripisivali da troši čak 30 hiljada dolara godišnje samo na svoj fizički izgled. Ona se, opet, branila govoreći da je to predimenzionirano. Uživala je u Chanel sakoima, zvonastim suknjama, koktel haljinama i cigaret pantalonama. Volela je neutralne tonove, boju kajsije i ružičastu, na kašmiru i satenu koje je, od materijala, preferirala. Od aksesoara su bili neizostavni broševi, velike naočari, ponekad rukavice, a nakit nije nosila u svakoj prilici. Bila je od onih žena koje nameću trendove, a ne koje ih slede.

Međutim, Džeki nije samo ulagala kreativne ideje i novac u promociju sebe kao prve dame. Ona je želela da svoju porodicu predstavi porodicom za primer i tako postavi standarde american dream porodice. Sve državne praznike i porodične svečanosti morale su da se ispoštuju, od dres-koda, preko svečane trpeze, do ambijenta, i sve to zabeleženo aparatom nekog dobrog fotografa i plasirano u medije. Na njeno kreiranje porodične idile koja se servira publici i danas se ugledaju mnoge svetske i domaće poznate ličnosti. Džeki je gotovo uvek bila spremna na inovacije i tačno je znala kako želi da skrene pažnju na sebe i svoju porodicu. Vođena svojim dobrim ukusom za estetiku,  koji je, doduše, bio potkovan i obrazovanjem, bila je inicijator menjanja enterijera Bele kuće i vraćanja njenog originalnog izgleda. Budući da je bila opčinjena Francuskom, mnogi su navodili da je Džeki od Bele kuće htela da napravi američki Versaj. Uredivši je kako je zamislila, u njoj je pravila mnoštvo foto šutinga, naravno porodične tematike. Gotovo uvek se pojavljivala u medijima kao izvanredna majka i supruga, sa doživljajima sa porodičnih zimovanja i letovanja, dokumentovanim fotografijama.

Ali… Džon Kenedi je bio optuživan za razne ljubavne afere i to je jako pogađalo Džeki. Za ljubavnice je imao poznate holivudske dive poput Merilin Monro (Marilyn Monroe) i Odri Hepbern  (Audrey Hepburn). Međutim, i onda se spekulisalo, a danas neki biografi i potvrđuju da Žaklina Kenedi nije sedela sve vreme skrštenih ruku i igrala ulogu prevarene žene. Izgleda da je, ugledajući se na svog supruga, ili terajući mu inat, i ona bila opčinjena holivudskim glumcima. Od Džekinih “holivudskih trofeja” najistaknutiji je bio Marlon Brando (Marlon Brando), koji je o njihovim strasnim susretima pisao u svojim memoarima, navodeći da je voleo njene dečačke kukove i hvaleći njeno seksualno umeće rečima “Nisam suguran da je znala šta radi u seksu, ali je to dobro radila”. Džeki je takođe zavela i čuvenog glumca Vilijama Holdena (William Holden), želeći na taj način da se osveti Džonu za ljubavisanje sa Odri Hepbern, mada su neki biografi to shvatili kao izgovor, smatrajući da je i ona bila sklona aferama, kao i njen suprug. Pored ove dvojice, postoje indicije da su u Džeki uživali i Robert Redford (Robert Redford) i Voren Biti (Warren Beaty), a osim glumaca bilo je ljubavnika i iz drugih branši.

22. novembra 1963, Kenedi je ubijen u Dalasu na političkom putovanju predsedničkog para. Kad je odjeknuo pucanj, Džeki je skočila na svog muža kako bi ga zaštitila, međutim, bilo je prekasno. Kada su u bolnici proglasili njegovu smrt, odbila je da skine svoj krvavi pink Chanel kostim uflekan Džonovom krvlju i zaputila se na aerodrom. Krvavom odećom je poručivala ubicama “Pustite ih da vide šta su uradili”.  Pored svih afera i burnog života koji je ovaj par vodio, nije se mogla ne videti ljubav i patnja koje je Džeki odavala  u času smrti njenog supruga. Kao što se trudila da u javnosti njihovu porodicu veliča za Džonova života, potrudila se i da ga otprati na večni počinak, ostavljajući pred narodom sliku dostojanstvene žene.

Nakon tragičnog događaja koji je zadesio njenu porodicu, Džekin život je polako počinjao da se menja. Ona je jako brinula za svoju decu i trudila se da budu zaštićeni od svega. Kao da se neki novi strah rodio u njoj i kao da se roditeljski motiv pojačao u njoj. Kako bi svoju decu zaštitila od prismotre medija i državnih špijuna i intriga, odlučila je da odu iz Bele kuće u stan koji je kupila na Petoj aveniji u Njujorku. U vreme kada joj se divila cela Amerika na hrabrosti i dostojanstvu posle svega što je prošla, Džeki je živela na antidepresivima i pušila po dve kutije cigareta dnevno. Uporno se trudila da iz glave izbaci flešbekove u kojima sa zadnjeg sedišta automobila skuplja komade mozga ubijenog supruga. Lekarske prognoze su bile tako loše da su mislili da neće preživeti ovu patnju. Čak su i njena deca komentarisala da njihova majka često plače. Verovatno je i plakala – ali, da li za svojim ubijenim suprugom, ili iz nekih drugih razloga? Priče koje su kružile u to vreme u nekim užim krugovima visokog društva, a naročito porodice Kenedi ispredale su nešto vrlo škakljivo o Džeki. Pričalo se da je ona još i pre Džonove smrti gajila simpatije prema svom deveru Bobiju Kenediju (Bobby Kennedy). Međutim, mnogi su smatrali da su to samo prazne priče. Kobnog dana kada se, posle atentata na Džona, u okrvavljenom roze kostimu vraćala iz Dalasa u Vašington, Džeki je na aerodromu  dočekao upravo Bobi. Strastveno je zagrlio i odveo kući bez ikakve pratnje. Bobi je bio očajan što je u vreme atentata na Džona on bio ministar pravosuđa i samim tim je smatrao da je krivac za njegovu smrt jer nije učinio ništa da otkrije spremanje atentata. Želeći da se na neki način iskupi bratu, često je boravio kod Džeki i njene dece i trudio se da im uvek bude od pomoći. Bobijeva supruga Etel (Ethel) počela je javno da pokazuje da joj smeta bliskost između Bobija i Džeki, što je negde i bila indikacija za njihovu romansu. Naočigled prijatelja i porodice, Bobi i Džeki su tokom 1964. postali ljubavnici. Ljubili su se i grlili na ulici, sve češće odlazili zajedno u noćne klubove, restorane, na koncerte… Prijatelje su stavljali na probu tako što bi ih zamolili da im ustupe ključeve stana za vikend. Kada se Džeki preselila u Njujork, Bobi je često boravio u nekim od njujorških hotela. Narod ipak nije želeo da veruje u tu priču. Za njih je i dalje Džeki Kenedi bila ucveljena udovica, ravna svetici. Ali, jedno je bilo sigurno, a to je da se njeno zdravlje sve brže popravljalo i to baš u tom periodu, a na to je uticao samo jedan antidepresiv – Bobi. Godine 1968, bilo je izvesno da će Bobi ući u Belu kuću, a Džeki nije mogla da sakrije oduševljenje i nadanje da će se tamo vratiti. Snovi o pobedi surovo su se srušili kada je, nekoliko dana kasnije, u losanđeleskom hotelu Ambasador, na stranačkoj konvenciji, na senatora Bobija izvršen atentat. Džeki ovoga puta nije imala snage za oplakivanje i, kao jedina pribrana iz porodice Kenedi, donela je odluku da se Bobi isključi sa aparata za  fiktivno održavanje u životu.

S obzirom na na to da se Džeki, nakon samo četiri meseca od Bobijeve smrti, udala za Onazisa (Aristotle Onassis), svi su se pitali da li je zaista ta veza sa mlađim Kenedijem i postojala. Džeki je nakon Bobijeve smrti bila jako uplašena za život svoje dece. Bila je ubeđena da su svi Kenedijevi na meti i odlučila je da što pre napusti SAD. Aristiotel Onazis, poznati ružnjikavi grčki magnat, brodovlasnik i industrijalac, u moru žena koje je imao, bacio je oko na predsedničku udovicu, ne bi li u svoju kolekciju poznatih žena dodao još jedan veliki trofej. U to doba, njegova veza sa poznatom operskom divom Marijom Kalas (Maria Callas) bila je u ozbiljnoj krizi. Džeki je želela da bude sa Onazisom, ali nikako u vezi. Želela je brak. Ona je oduvek brinula za svoj ugled pred narodom, a naročito pred svojom decom. Mnogi su joj zamerili što se udala za Onazisa, naročito Kenedijevi. Ali, Onazis, poznat po svojim prozaičnim replikama, i na tu situaciju je imao jednu: “Džeki je ptičica kojoj je potrebna sloboda i finansijska sigurnost, a ja sam joj pružio oboje”. Džeki je pored toga možda želela i ljubav, ali to od njega nije dobila. Onazisu je ubrzo poginuo sin, nakon čega se i on jako razboleo. A utehu u bolu i bolesti pružala mu je izgleda neprežaljena Marija Kalas. Džeki je uvidela da nema šta da traži u toj grčkoj tragediji, kad je već bila akter svoje, američke. Razvela se od Onazisa. On je čak od grčkog parlamenta zahtevao da se izda ugovor po kome ona neće naslediti 25 procenata od njegovog bogatstva, koje joj je po zakonu sledovalo. Po smrti Onazisa, Džeki je i za taj deo koji je trebalo da dobije od njegove zaostavštine morala da se sudi sa njegovom ćerkom. Džeki je, u svojoj 46. godini, po drugi put postala udovica.

Neposredno pred Onazisovu smrt, Džeki se vratila u Njujork i počela da razmišlja da se vrati svojoj prvoj ljubavi, pisanju. Kako je Onazis umro, a njena deca odrasla i počela da žive samostalno, Džeki je svoju ideju htela da realizuje, pa se zaposlila kao urednica u izdavačkoj kući Viking Press, gde je radila četiri dana nedeljno, za platu od 800 dolara. Borila se protiv celokupne izdavačke mašinerije, ali borba je bila gotovo uzaludna. Porodici Kenedi se zamerila kada je vlasnik Viking Pressa bez njenog znanja objavio roman čiji zaplet asocira na ubistvo Džona Kenedija. Kako to nije bila njena namera i ideja, izrevoltirana je dala otkaz u toj izdavačkoj kući i prešla u drugu. Ni imidž joj više nije bio sofisticiran kao nekada. Mediji više nisu slikali i pratili gde Džeki ruča i kupuje garderobu, već kada ide na posao i na kom projektu radi. Nije više posećivala glamurozne svečanosti i prijeme, sve to je zamenjivala okupljanjem sa svojom decom, koja su joj bila najveće blago u životu. Počevši da radi, zagovarala je prava žena na rad i osamostaljjivanje: “A čime bi trebalo da se bave obrazovane žene čija su deca odrasla i napustila roditeljski dom? Žene treba da rade ako žele, naročito ako u tome uživaju.” Džeki je sebe i svoj život pronašla u pisanju, a ljudi su je mogli najbliže upoznati u preko sto naslova koje je objavila. Iako je bila ikona glamura, Prva dama i žena tajkuna, uloga koju je Džeki najviše volela bila je žena od karijere.

Godine 1994, dijagnostikovan joj je Hočkin limfom (maligno oboljenje limfnih žlezda). Na početku su svi bili optimistični, a Džeki je po nagovoru ćerke Karoline prestala i da puši. U aprilu iste godine rak se proširio. Umrla je 19. maja 1994. godine u 64. godini, na dan kada bi njen otac, koga je toliko volela, slavio 103. rođendan. Sahranjena je 23. maja pored prvog supruga Džona Kenedija i blizu njihovo dvoje prevremeno rođene dece, sina Patrika i ćerke Arabele. Velika povorka se toga dana okupila ispred njenog stana na Petoj Aveniji da iskaže žaljene za ovom divom. Sahranu Džeki Kenedi su prenosile sve svetske televizije. Džeki je ostala prototip i primer svih Prvih dama u svetu, sinonim za otmenost, svedenost i glamur u isto vreme, dvostruka udovica bogatih muževa i deo intrigantne američke porodice Kenedi.