Dve su u meni

Dve su u meni

Neka dela govore! Pusti ih neka ispričaju priču koju sam ti tako jednostavno pričala. Znaš, ja nisam komplikovana. Laka sam za razumevanje. Pitka za čitanje. Za prave sam boginja, za pogrešne rospija.

Ne umem da laskam. Rečima sam te kitila samo kada ti je to bilo potrebno. Da te podignem iz mraka u kome si obreo. Tada sam te dizala u visine. Govorila u superlativu. Tada sam osećala kako rasteš. Nadolaziš. Razvijaš se iz slabića do Lucifera u trenutku. Osećala sam kako se vrelina širi oko tebe. Videla kako ti se lik menja. Moje su ti reči davale moć. Moje prisustvo hrabrost.

Mnogo dugo sam te dizala. Ja umem sa rečima. Ali one nisu prazno lupetanje. Moje su reči lake, moje rečenice smislene. Nekada duhovite, nekada utešne. Nekada surovo realne. Ali uvek iskrene. I istinite. Zato su te toliko i srdile. Zato si sada ono što jesi. Slep pored očiju, dok čergariš kroz život.

Ja nežno tabam svoje staze. Ne gazim popločanim putevima. Idem trnjem i prašinom kroz prašumu. I ne nosim mač da posečem svaku stabljiku koja me je ubola. Samo lagano izvadim trn iz kože i nastavljam. Imam puno ožiljaka. Dok su sveži, prašina se lepi po njima, peku. Mnogo sam puta plakala zbog toga. So od suza je činila da se rane otvaraju. Da razdiru. Mislila sam da se cepam na pola od bola.

SLIKA 18 Dve su u meni

Kruna za pobednicu!

I jesam. Dve su u meni. Jedna sklopljenih i jedna razapetih krila. Ova sklopljenih krila me čini ranjivom. Ženstvenom i nežnom. Njoj je pogled kao u deteta, ona miriše na slatkiše. Sklupčana se igra sa pramenom svoje svilenkaste kose i kada govori, kao da peva. Umiljata je i mazna. Nisi ti zaslužan za nju. Ne dam ti da se kitiš mojim belim perjem! Belo ti ne stoji. Ne umeš da zasijaš, ne znaš da izneseš. To je zato što si obuzet gorčinom. Zato što si zavidan. Zato što si pošto–poto želeo da budeš superioran. Zato više ne postojiš. Zato si, iako živ, ipak mrtav u svom gradu.

I nije te sahranila ova razapetih krila. Ona nije osvetnica, niti pakosnica. Ona prkos ostavlja ispod ponosa. Njoj je obraz iznad svega! Na nju si se usudio da gađaš kamenom. Ali ona ti je vratila hlebom. Na njen si obraz pljuvao svojim prostim rečima, pokušao si da je priviješ uz sebe spletkama. I sam si verovao da ćeš uspeti u tome. A uspeo si samo onoliko koliko ti je ona dala. To nisi mogao da znaš.

Sam si sebi lupio šamar. Nisu te moja krila ranila. Iako ih imam, ne letim. Ja hodam. Ja znam šta je sreća. A kaži mi ti nešto o sreći? Ti, koji se hraniš tuđom nesrećom i kao parazit urivaš svoje pipke u zdravo meso. Grabljivo isisavaš boju iz njega. Širiš se do neprepoznatljivosti. Tada imaš pogled ludaka i zadovoljstvo u osmehu. Za tebe je sreća samo uzeti, a nikada dati.

SLIKA 28 Dve su u meni

Život kao vožnja na ringišpilu!

Ne mogu da te mrzim. Ne mogu da te žalim. Ne mogu ni da te volim. Tvoje postojanje ne mogu da opovrgnem. Ti mora da imaš, ipak, neku svrhu samim tim što se budiš svakog jutra. Možda su tvoji crni podočnjaci podsetnik da dan nije noć. Da je nemoguće živeti od danas do sutra, bez snova i želja. Bez cilja.

I tvoja pesma više ne zvuči isto. Tvoj glas je sada hrapav. Iz tebe više ne izlazi emocija. Sam si sebe ubedio da si dobro. Ali sve oko sebe nisi. Zato više i ne zvučiš isto. I ne izgledaš tako. Zato si sada sam protiv svih, a mogao si biti rame uz rame sa svima.

Ja mogu da ti se uvučem u pore nečujno. Da šminku na lice nanesem jednim potezom ruke. Dozirano sam bezobrazna. I najvernije verna. Ja sam ono što želim da budem! A ti ništa više od onoga što si – prosjak.

Izvori slika: weheartit.com, txtluntan.com, secretsofabutterfly, typepad.com


Ana Petković voli sunce, ljubav joj je glavni pokretač, a inspiraciju nalazi u sitnicama. Malo joj je potrebno za sreću. Život grli obema rukama. Menjala bi omiljene cipele za kutiju Medenog srca ili kesicu Čoko smokija. I da, misli da zna sve k’o matora.