Retko kada spreman da govori za medije, tako mrske većini ovdašnjih glumaca iz katkad neopravdanih, a mnogo češće iz vrlo opravdanih razloga, Petar Kralj otvoreno, ukoliko ta reč više išta znači, govori o tome kako je Beograd za njega postao ostrvski grad, zbog čega više nije sposoban da govori o vremenu u kome živimo, kao i tome zašto je Molijer (Molière) večit i kojim to stepenicama ljudi najčešće vole da se penju, težeći da izbrišu sećanje i prodaju iluziju.

Nemam više tajni, nemam više šta da krijem…”, rekao mi je čim smo se sreli kao da je želeo da podvuče da su za njega sve predstave odigrane i da su peripetije i raspleti u svima njima prozirni, površni, razočaravajući i, što je najbolnije, apsolutno predvidivi. Reč je naravno o životnim igrama, ne o teatru. Teatar je i dalje onaj savršeni eskapistički prostor u koji beže i umetnik i gledalac. A štošta  je u međuvremenu postalo deo života, toliko toga se uselilo u sve naše individualne priče, da od života samog više ništa nije ostalo. I priče su prestale da budu naše. Zato je, kako mi  je Petar Kralj u samo startu podvukao, veoma važno da čovek danas ima neki zanat, želevši valjda da u maniru rezigniranog boema umanji značaj glume.

182 Folder, riznica: Petar Kralj

Proveo je pedeset godina na sceni. I nikada se nije umorio

“Važno je prosto imati neki svoj komad prostora, jer ne možemo da promenimo zemlju u kojoj  živimo. Tačnije, ja više i ne znam gde živim i mnogo stvari nisam u stanju da prepoznam. Sa svih strana vas čekaju sa opštim mestima, opkoljavaju vas opštim mestima, guše, objašanjavaju vam stvari i razgovaraju sa vama u formulama opštih mesta. Rečju, čovek je potpuno potcenjen. Zbog toga sam uložio mnogo snage da postanem imun na politiku i da se okrenem isključivo sebi. Jer na kraju, pitam ja vas – prema čemu danas biti lojalan? Prema čemu biti fer? Osim prema najbližima.”

Pozorište nam vrlo često može pokazati kakvo je vreme u kom živimo. Kako Vi doživljavate taj ponovljeni susret sa stvarnošću, a znam da Vam je politički teatar blizak?

Vreme je čudno i ja ne smem da ga ocenjujem. Zadovoljiću se time da kažem da sam u teškim vremenima bio na pravom mestu. Baš onda kada je trebalo. Ali uhvatiti obris onoga u čemu danas živimo skoro je nemoguće. Nema definicije, nema čvrstih temelja za nju. Čini mi se da je ostao samo strah. On je i dalje ono po čemu smo prepoznatljivi, kategorija u kojoj trajemo. Bojimo se svega, taktiziramo u odnosima sa okolinom, kolegama, prijateljima – nije bilo potrebno mnogo vremena da se ovde odneguje čovek sa ropskom svešću. A vlast je i dalje vlast. Zato bih voleo da mi dozvolite da citiram jedan deo iz Selimovićevog “Derviša”: … “a ti dervišino moja, kadija postao, sudiš li sudiš, a vidiš ja žalim za tobom ranijim. Vlast je vlast i kvari čovjeka. Čovjek dođe na vlast s namerom da promjeni svijet, a promjeni sebe. Svijet ostane isti, a valjalo bi ga iz temelja mijenjati. Samo strah ga drži ovakvijem…”

To je ujedno i odgovor na Vaše pitanje o pozorišnoj, književnoj, uopšte umetničkoj replici stvarnosti. Kada čovek to pročita ili vidi na sceni, deo tereta nestane kao da je odnet nevidljivim krilima. To je moć prepoznavanja, istovremeno i način da se preživi.

S tog aspekta koje su Vaše najrečitije uloge?

U pozorištu sam četrdeset četiri godine i otkriću Vam jednu stvar – stalno se govori pozorište je u krizi, čas ovo, čas ono, sad ovakvoj a onda onakvoj. Pozorište nikada, ali baš nikada nije bilo u krizi. Uvek je govorilo, uvek slalo poruke. Jedina kriza koju smatram krizom zaista je kriza stvaralačkog potencijala, inventivnosti… i ona druga, opasnija, koja se za prvu nužno vezuje – kriza morala, ličnog, potom i kolektivnog. Estetika ne može bez etike, ne bi smele da se oproste jedna od druge. To se, vidim, sve intenzivnije dešava. Estetika našeg života je trivijalna, pojedinačne vrednosti su komemorativna stvar… Mislim da je među mojim predstavama Tola Manojlović danas i dalje najrečitiji i najpopularniji… Predstavlja pravu sliku, gotovo amblem života. Devedesete sam proveo igrajući “Garderobera” u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, danas podjednako uživam radeći Molijerovog “Građanina-plemića”.

256 Folder, riznica: Petar Kralj

Vreme je čudno i ja ne smem da ga ocenjujem. Zadovoljiću se time da kažem da sam u teškim vremenima bio na pravom mestu. Baš onda kada je trebalo. Ali uhvatiti obris onoga u čemu danas živimo skoro je nemoguće

Volim Molijera, zato sto je večit. Baš kao i te stepenice kojima čovek hoće da se popne, po svaku cenu, kada nešto stekne, u prevodu kada se oseti moćnim. Da se promeni. Da bude nešto drugo. I da svima oko sebe naredi da zaborave ono što je bio nekada. Jer sopstveni život, za mnoge, izgleda, postoji samo u tuđim očima. U tuđim očima raste i razvija se. Bez tuđih očiju ne vredi ništa. A najrečitiji je, vidite, kako se polako penjemo, doktor Šuster. Tu mogu da kažem sve. Da se otvorim, ogolim, činim šta mi je volja, a da pritom skrenem pažnju sa sebe na reči. Reči o trenutku, ljubavi, životu i na kraju samom sebi, ali tanano i artikulisano. Dovoljno da reči lete scenom i da ljudi razmišljaju o njima. Ne o meni.

Potencirali ste svoj svet, porodicu, najbliže prijatelje i pozorište. Jasno je da čovek bez tog svog, fizičkog i apstraktnog, prostora ne vredi ništa. Međutim u Vašem tonu se vidi i izvesna želja, čežnja za svesnom izolacijom. S druge strane glumac Zoran Cvijanović Vas naziva svojim idolom i idealom, kao i  simbolom autentičnog beogradskog duha, bez obzira koliko je on danas živ i koliko ga uopšte ima.

Hvala mu što je rekao, ali ja nisam sociolog i nisam pratio kada se i gde ko doseljavao, kao i šta je to što je sa sobom doneo. Mislim da je to za jedan grad važno.

352 Folder, riznica: Petar Kralj

Pozorište nikada, ali baš nikada nije bilo u krizi. Uvek je govorilo, uvek slalo poruke. Jedina kriza koju smatram krizom zaista je kriza stvaralačkog potencijala, inventivnosti... i ona druga, opasnija koja se za prvu nužno vezuje - kriza morala, ličnog, potom i kolektivnog

Ne mislite da se veličina metropole meri po tome koliko je sposobna da primi u sebe, a da se ne promeni i da ostane to što jeste? Možda je očiglednije da ovaj grad nije imao šta da ponudi zauzvrat kada su se dogodile devedesete i sve ono što ih je pratilo?

Rekao sam da nisam sociolog, a nisam ni rasista. Vračar i Dorćol su moja ostrva u Beogradu, možda čak i Beograd sam. Tu se viđam sa ljudima, tu čitamo novine, razgovaramo, pijemo, ili prosto sedimo i ćutimo. Na osnovu tog nekog svog osećaja rekao bih da stari Beograd nije izumro. Svakako je to potpuno drugačije od shvatanja mladih ljudi. Znate, mi smo nekada po Beogradu šetali po celu noć. Sretali se oko dva, tri ujutru. Pođeš kući, onda sasvim slučajno sretneš druga koga nisi video sto godina ili možda nekog s kim si se pre par sati rastao i odeš u sasvim drugom pravcu. Ceo Beograd je bio naš. Ne znam kako to da Vam objasnim osim ovakvim sličicama, isečcima iz života. U njima je tajna tog osećaja. U njemu samom. Druženja su danas drugačija, i reći ću Vam isto ono što sam Vam rekao i u vezi sa vremenom. Nemam više pravo da ocenjujem Beograd. U njemu su samo delovi i dalje moji. Samo ostrvca. A nekad je ceo bio moj. Danas samo pratim malobrojne tragove.

Petar Kralj txt2 Folder, riznica: Petar Kralj

Zajedno sa Beogradom raskomadane su i njegove vrednosti. Recimo to međuljudsko uvažavanje je raskomadano. Uvažavanje žive ličnosti

Kako ta ostrvca izgledaju, kako izgledaju ljudi koji su deo njih?

Stari Beograd je nekada cenio ljude koji, kako se to kaže, nešto vrede i nešto znače. Ljudi su se međusobno poštovali. Zajedno sa Beogradom raskomadane su i njegove vrednosti. Recimo to međuljudsko uvažavanje je raskomadano. Uvažavanje žive ličnosti. Na samom kraju raskomadan je i sam čovek, jer su raskomadane njegove uspomene, njemu drage stvari, njegova istorija i geografija. Živi samo na tim ostrvcima, poslednjim ostrvcima ljudskosti. Patetičan sam, znam. Možda je to ružna reč, ali je istinita. Prepuna sažaljenja. Žala za drugima i za sobom.

Tako smo se i rastali. U maniru čoveka ‘koji nema šta da krije’, rekao mi je da sve ‘slobodno’ napišem, čak i da dodam da je pio vodu umesto vodke pretvarajući se da nije žedan. Nestao je iza ugla ulice u nepoznatom pravcu. Verovatno prateći trag do nekog svog potpuno čovečnog ostrva ili nekog novog, ako mu se slučajno ukaže na putu. Naravno samo ako na njemu uspe da prepozna nešto preostale ljudskosti.

u Beogradu, 2004.

Izvori fotografija: trojka.rs, ekapija.com, filmske.com, b92.net, story.rs, pulsonline.rs


Milan Nikolić je mladić u godinama. Opredeljen za on line verziju života. Pisac koji je sa Parnasa prebegao na internet. Postao voljen tek kada je naučio da živi omražen. Neretko pogađa istinu zbog čega ga zasipaju poljupicima ili kamenjem. Kad ne piše – spava.

Editors choice