Gola istina

Gola istina

Snimak numere “Just Friends“ koju je je Ejmi Vajnhaus (Amy Winehouse) pokušala da izvede na koncertu u Beogradu obišao je svet. Ponovo nešto zapanjujuće iz srpske prestonice, ali ovoga puta nije reč o našoj bruci. Saglasnost u zgražavanju nad umetnicom, koja, rečima Biljane Srbljanović “pred našim očima nestaje u zlatu” suočava ili sa nerazumevanjem lika i dela Ajmi Vajnhaus, nijednog stiha ili tona njene muzike ili sa blaziranim, suštinski lažnim odnosom prema svemu što vrhunska umetnost jeste i može da bude.

Ukoliko se na ovaj koncert išlo sa idejom da je dobro “pojaviti se tu”, razočarenje je logičan ishod. Isto važi i za toalete odabrane za spektakl. Ajmi Vajnhaus nije junakinja sa crvenog tepiha, čedo perfektno organizovane mašinerije koja garantuje spektakularan, besprekoran performans uz poneko iznenađenje ili danima planiran skandal. Ona ne miluje parolama sa scene, porukama neizmerne sreće što je baš tu sa nama, ne zanima je da nas podseti na važnost mira svetu, ne poziva nas ni da pevamo sa njom. Ja mislim da je sa vrhunskom umetnošću uvek tako – ko razume, shvatiće…

Njena skandaloznost je stvarna i spontana, ona je refleks bića, trenutak, istinita kao i muzika koju stvara. U sudaru sa tim, ispitujemo sopstvene granice – koliko se zapravo držimo utvrđenog i očekivanog,  kako podnosimo literaturu bez predvidljivog ishoda, možemo li da prigrlimo samo ono što se uklapa u zacrtane okvire prihvatljivog, pristojnog, korektnog i učtivog, da li smo spremni za autentično čak i kada od njega zastaje knedla u grlu.

U stranoj štampi sam pre izvesnog vremena pročitao komentar: “Ejmi je sjajna pevačica i loš primer”. Razmišljam o reakcijama na kritiku koja bi Bodlera, u njegovo vreme, nazvala velikim pesnikom i lošim primerom. O ocenjivanju “primerenosti” Modiljanija, Van Goga, Bajrona, Verlena i Remboa. Šta bi ostalo od pesnika-proroka ukoliko bi im, po merilima društvene korektnosti, bio oduzet “proročki dar” čije su blagodeti osećali tek u izmenjenim stanjima svesti. Da li bismo danas imali “Cveće zla” (Les Fleurs du Mal) da je Bodler (Charles Baudelaire) bio odgovoran prema korisnim društvenim ciljevima, da je uredno išao na grupnu terapiju i  na vreme odlazio u krevet? Da li bi Robert Mejpltorp (Robert Mapplethorpe) uspeo da objektivom fotoaparata uhvati hladnu ritualnost i strogu hijerahiju sadomazohizma bez stvarnog kontakta sa gay underground-om? O Gaudiju da ne govorim. Pitam se samo da li bi bili opravdano besni na Ničea ukoliko bi ga napad ludila ili migrene od koje je bolovao, spopao baš tokom dugoočekivanog susreta sa nama?

Važno je shvatiti, posebno danas u vremenu koje ukida granicu između lažnog i autentičnog, da su to odnosi koji prevazilaze ono “ja bih samo malo da svratim, pa da produžim dalje”. Tu nema predračuna i kalkulacija. Od najstarijih vremena koja beleži istorija umetnosti, govori se o opsednutosti, dijalogu sa muzama, mahnitosti i ekstazi stvaranja, o umetniku kao stvaralačkoj, ali često i autodestruktivnoj ličnosti. Da Beket i Djojs žive u našem vremenu, teško da bismo imali priliku da ih gledamo, našminkane, scenski nasmejane, kao goste kod Opre Vinfri (Oprah Winfrey). Ne verujem da bi upozoravali tinejdžerke na opasnost od anoreksije i preporučivali dečacima redovnu upotrebu kondoma. Oskar Vajld (Oscar Wilde) bi možda jednom pristao, ali daleko od toga da bi bio stalan gost.

Zbog toga nastup Ajmi Vjnhaus ne smatram izneveravanjem, šta god da je ko očekivao za svojih četrdeset eura. Nje možda sutra neće biti, a mi smo imali priliku da na sceni gledamo agoniju, uvređeni golom istinom, ljuti što nam to isto nije ponuđeno u reality show formatu, besni na stvaran život koji nije propušten kroz medijske filtere sa otvorenom mogućnošću za glasanje. Da malo i sami učestvujemo, da naručimo neku pesmu ili poželimo da padne na drugo koleno. To što smo gledali zaista jeste istorija, neprepričana, uživo, neposredovana, do srži istinita. Kada shvatimo da njene muzike možda ne bi bilo bez njene tame i kada razumemo da te dve sile nikada nisu posredovane nekim korektnim dogovorom, nepopustljivom ravnotežom, shvatićemo da je gledanje Ejmi na Kalemegdanu privilegija kao da nas je Prust pustio u svoju sobu, kao da nam je Virdžinija Vulf dopustila da joj dodamo neki kamen koji će staviti u džep pre nego što je nepovratno zakoračila u reku Uz.


Milan Nikolić po jutru zna da li će tog dana nešto pisati ili neće. Smeh, dugometražni espresso i zagledanost u lepotu tog komadića sveta između kaldrme Kosančićevog venca i pločnika Rajićeve ulice najčešće su dovoljni da zamene reči ili da im otvore put do nestrpljivih prstiju koji halapljivo čekaju da se razlete po tastaturi. To je taj lični EKG, carpe diem, način da se suvoparna proza dramatizuje, a bestrasno zameni punim životom. Zbog toga je zamisliv bilo gde, ali nikada bez sprave za pisanje u krilu. Uvek u potrazi za nečim novim u sebi, ali ohrabren jer najviše veruje Tomasu Manu koji je negde zapisao: “Samo su hulje skromne, zar ne?”