Pismo anonimne gledateljke

On tvrdi da me je zapazio još s jeseni devedeset i neke na kastingu za kviz Trećeg kanala “Ko će koga” u Sava Centru. Ja znam da nije. Zapazila sam ja njega, mada to nikad nisam priznala, i to tako što je on buljio u moju najbolju drugaricu, mada to nikad nije priznao. Imala sam tad devetnaest godina, i radila sam u butiku u Čumićevom sokačetu. On je imao dvadeset i tri i upravo je napuštao studije mašinstva. No… Stvari se nisu na tome završile. Zvanično smo se upoznali proleća naredne godine, na snimanju istoimenog kviza, gde je on po konceptu, birao jednu od tri devojke koje sede iza paravana i odgovaraju na njegova pitanja.  Dobili smo putovanje na Zlatibor i tako je priča i oficijelno započela. Nakon putovanja, dogodila se eksplozija emocija, kako to može samo biti u tako uvrnutoj situaciji.

Usledio je burni kraj devedesetih. Naša filmska tj. TV romansa nije jenjavala. Naprotiv, poprimila je oblik jedne skladne ljubavne price, bez preterivanja. I dok sam ja provodila noći čekajući sa njegovom mamom da se on vrati iz Rumunije odakle je švercovao benzin, strepeći da mu obalska straža ne izrešeta pluća i slično, on je igrao u drugom filmu. Par meseci kasnije, sasvim slučajno, kako to uvek biva, saznajem za njegovu romansu sa nekom pohotnom Rumunkom iz pogranične oblasti. Tačka. Svet se srušio. Uz lomljavu svadbenog servisa njegovih roditelja napustila sam garsonjeru u dvadeset trećem bloku.

Više od godinu dana nisam htela da čujem za njega. Ma ni reči. On se nesrećnik, istina lomio, trudio, plakao i padao, ali ja ništa. A onda jednog dana, po mene na posao je došla jedna simpatična ekipa. Naravno odmah sam ih prepoznala, bili su to reporteri kultne emisije “Sve za ljubav”. Rekli su mi da imaju iznenadjenje za mene, naravno pretpostavila sam i od koga. Odveli su me na krov zgrade Ušća, ma kamere, snimatelji, mikrofoni, čuda…  Sve je bilo više nego veličanstveno, on je prošao kroz goreće srce veličine oko dva metra. Nosio je u rukama 101 ružu. U pozadini je išla naša pesma Gala, Zabranjeni grad. Suze su mi same grunule na oči. Više nisam mogla da izdržim. Popustila sam. Ipak se toliko potrudio, znate, televizija i sve to.

Par meseci kasnije, kada se to sve emitovalo u emisiji, mi smo bili i gosti u studiju. Pričali smo o obnavljanju naših emocija, on je naravno pomalo stidljivo zahvaljivao ekipi,a ja sam baš cvetala. Ipak smo se pojavili na Pinku. I baš u trenutku kad su nas ispraćali iz studija i kad ja ništa nisam slutila, na nas se sručilo more konfeta, on je kleknuo ispred mene i zaprosio me. Bilo je veličanstveno i jednostavno morala sam da pristanem. Postala sam i zvanično verena. I srećna.

No, nekome bi to zaličilo na kraj naših muka, ali ne… Odluka o venčanju morala je da sačeka jer više nismo mogli da se vratimo u njegov roditeljski stan. Potpuno očajne zatekla nas je vest da će na televiziji početi da se emituje novi šou, “Kuća snova”. Odmah sam nas prijavila jer je to bilo rešenje svih naših problema. Trebalo je samo da se prijavimo, da nas izaberu, da se takmičimo sa još nekolicinom parova, sagradimo našu kuću snova negde u Rakovici i zatim nas publika izglasa kao pobednike. Ništa teško… obradovali smo se silno. I kako to u zivotu često biva, sreća nam se osmehnula i dopali smo tog reality programa. Vredno smo radili mesecima. Zamislite ja sam i mešala beton, spavala u barakama i izdržala sve te izazove. Strašno! Ali, znala sam da će nas sudbina pogledati jer sam čvrsto verovala u to. Izdržali smo zajedno i pobedili. “Kuća snova” je bila naša. To sjajno proglašenje pobednika ne mogu vam izreći ovako šturo (pogledajte na you tubu), pa tek počasti i čestitke. Ma punili smo novinske stupce skoro pet dana, majke mi.

Sada kad smo imali mesto za život, venčanje je bilo stvar prirodnog toka. Jasno odmah sam nas prijavila za “48 sati svadba” i u roku od mesec dana tv ekipa je zakucala i na naša vrata. Pogadjate već,  sve se odigralo bez bilo kakvih problema. Naravno kako to na televiziji samo može i biti. Venčali smo se u crkvi na Banovom brdu a ručak obavili u jednom divnom restoranu. Bilo je to slavlje naravno samo za uži krug ljudi, dakle nas oko tri stotine. Eto. Posle kad se emitovala emisija videla sam da je njegova mama bila nekako maliciozna u pogledu moje persone, ali suština je da smo se baš na toj svadbi nas dve pomirilie što kamera nije stigla da zabeleži, pa nekako izgleda kao da se nije ni desilo jer je ona i dalje prilično neprijatna prema meni.

Život je napokon krenuo svojim tokom. I baš negde godinu dana posle našeg venčanja, zapazili smo na televiziji  jednu božanstvenu novu emisiju. “Vreme je za bebe“, tako se zove… Kako sam ja već bila u poodmakloj trudnoći a koncept emisije bio da prati kraj trudnoće, porodjaj i dane koji uslede, smesta sam se prijavila. Takva emisija nudila je toliko mogućnosti i lepih stvari da je bila prava steta propustiti je. Naravno kao što ste primetili da se meni i mom mužu uglavnom sreća osmehivala, tako je bilo i ovoga puta. Kamere su pratile svaki moj korak, pričali smo o svemu što nam se dešavalo i iz tih razgovora montirane su sjajne poučne emisije. Naravno i moj porodjaj je sniman i to je bilo jedno sjajno iskustvo, jer kažite i sami ne dešava se cesto da kamere Nacionalne televizije snimaju nečiji porodjaj. Dobili smo sjajne nagrade i tako je nasa beba dosla na svet.

Narednih par godina proletelo je veoma brzo. Mada moram priznati, prilično smo se uljuljkali u tu svakodnevnu monotoniju i zaista smo žudeli za nekom promenom. Sjajnoj ideji za osveženje našeg braka ovoga puta kumovao je moj dragi. Prijavio nas je za jedan urnebesni šou na televiziji Pink, “Menjam ženu”. I tako sam ja dospela u porodicu jedne divne ženice iz Batočine a ona se naravno obrela u našoj “Kući snova”. Istina malo sam bila besna na njenu neurednu kuhinju i razmaženu decu ali tokom sedam dana boravka u njenoj kuci, mislim da sam sve dovela u red. Ispostavilo se da se ona divno starala o mojoj kući, mužu i trogodišnjem sinu. Ovakva promena je evidentno svima prijala, kao i činjenica da je učešće u emisiji zaista osvežilo naš brak. Sve je ponovo bilo u redu.

Međutim, život ponekad ume da bude surov. Naime muž i ja smo se zaglibili podižući neke keš kredite, za koje se naknadno ispostavilo, da nisu bili tako povoljni kako je reklama obećavala. Ali, kako za sve uvek postoji rešenje, tako je bilo i ovaj put. Naime, na televiziji je upravo počinjao da se emituje jedan sjajni kviz “Trenutak istine”. Takmičar je samo trebalo da odgovori iskreno na nekoliko pitanja i dobije ogroman novac. Ništa lakše zar ne? Baš zato, sam odlucila da prijavim svog supruga, jer  on je jedan zaista iskren covek. I mi smo veoma srećan par, uostalom to su videli i mogli da potvrde milioni gledalaca širom Srbije.

Na nesreću ništa od željenih novaca nismo dobili. Naprotiv ispostavilo se da je moj ’”odani” životni saputnik tokom godina braka bio u brojnim nedostojnim odnosima sa raznim ženama, da je onanisao misleći na moju strinu, i na svoju strinu, da je kad su se kamere gasile pokušavao da obljubi svoju domaćicu iz Batočine, te da sumnja u verodostojnost svog očinstva. Na kraju je sav potencijalni novac izgubio na pitanju koje se odnosilo na osecanja prema meni. On ih je potvrdio ali je sprava mislila drugačije.

Tako smo ostali bez novaca ali smo dobili veliku muku. Ekipa “Sve za ljubav” nije htela da ponovo ugosti njega i potencijalno mene, jer je naravno držala do svog ugleda, i mi smo ostali zaglavljeni.

Pa kako jos uvek ne postoji niti jedan reality show koji ce pratiti razvode, mi ne znamo šta da činimo. To je upravo i razlog iz kog sam vam otvorila dušu u ovom javnom pismu medijima. Naime molim neku od televizija (bilo bi poželjno rts ili pink) da napravi neku takvu emisiju kako bismo uspeli da okončamo ovaj brak, koji je postao neizdrživ.

Unapred zahvalna,

Anonimna gledateljka


Aleksandra Mićić je veseli mrgud koji gluposti vazda teži, a ponekad i nešto mudro stvori.

Editors choice