Ispovest jedne varalice

Ispovest jedne varalice

Surovo me guši, davi, pritiska po grudima. Dah mi je kratak, a puls ubrzan, mislim na tebe. Grč, borba sa sobom, najljuća borba sa tobom kada nisi tu. Strasti, ime ti je greška. Noktima grebem po zidu da ne ostavim njega i odem tebi, tragovi još stoje, ali mene nema, otišla sam, naravno. Nehajno smišljenu laž ne izgovorim do kraja, a već sam na pola ulice. Noge me same nose, kao da ćeš mi pobeći. Za mnom se vuku ostaci dostojanstva, ostaci razuma, čije vapaje odavno ne čujem.

Snaga divljih konja me ne bi mogla zaustaviti. Preskačem stepenice lakim korakom i poput vetra nestajem, jer ti me zoveš. I to samo kada si sam, kad nigde nikog nema, kada samo kese ulicom prolaze i ja… Srce mi ubrzano lupa dok se kradom spremam. Uvek biram najlepše za tebe, a ti čak i ne primetiš, samo da se skinem. Tebi je ovo igra, a meni celi život, celi dan, celi sat. Prestala sam da razmišljam o tome šta stavljam na kocku, samo mislim šta ću ako tebe izgubim.

Kada mi se ovo desilo, kada sam počela da varam njega sa tobom, i da li sada varam tebe sa njim? Više ne znam ni ko je varalica, a ko prevaren. Znam samo da me drobi i ubija ova želja prema tebi, a on ne sumnja, naravno, ništa, isuviše je dobar, isuviše me voli, za razliku od tebe.

couple having wine in bed on valentines day Ispovest jedne varalice

Koliko te nemam, toliko mi trebaš

Ne, nisam kriva što sam te kasno srela, što sam se saplela o sopstvenu nemoć i što sam pre znala samo za blede obrise života i ljubavi. Sada ne smem, a hoću, volim, a neću. Nemam te, a želim do kraja, pa šta me pre prođe, život ili ti. Znam da si loš, da ne valjaš, da me ne voliš. Znam da je on sve što ti nisi i više od toga, ali povratka nema. Volim te, želim te, trebaš mi. Treba mi osećaj koji budiš u meni. Da sam nova, posebna, željena, uzbudljiva. Uzbudljiva, jer lažem, jer se krijem, jer sve poruke i pozive brišem.

Ne postoji sekund kada nisam tvoja, čak i kada sam sa njim, sa tobom govorim, o tebi mislim. Sve podređujem tebi. Unapred živim za sledeći susret, za sledeći poljubac, za sledeći poziv, tvoje brzo, opušteno “Vidimo se”. Ti me lomiš, ti me nosiš i ti to znaš. Ostaviću sve, da znam da me želiš, da hoćeš mene celu, stvarnu ženu a ne senku i tajnu. Da hoćeš mene ljubomornu, neurotičnu, slabu i do ušiju zaljubljenu. Malo mi treba i to zrno ti držiš u ruci. Do kada ćemo tako?

Više me ne boli njegov dečački osmeh kada se vratim, sada me boli dugi stisak ruke kada se sa tobom rastajem. Svaki put mislim da je poslednji i ni leđa ne okrenem već mi nedostaješ, jer te nikad neću imati. Ti si moja opsesivna misao, sve što nikad nisam imala. Moj pop i moj dželat. Noćima se budim sa željom da mesto njega tebe zagrlim i pitam se koga ti grliš. Ne pričam ti, ali ti sve znaš, osećaš, vidiš. Vidiš da mi je život stao, u tvom hodniku. Hodniku koji me vodi u mračnu sobu osećanja, bola, radosti, požude i gladi. Gladi koju nikad neću zasititi potpuno. Smešna sam, znam, i ti bi se na sve ovo samo nasmejao i reko mi da sam luda, možda i jesam. I neka budem, ali sa tobom. I ne znam zašto ovo pišem, zvoni mi telefon, moram da idem.


Maja Marković