Mnogo stvari u životu odvija se prema čuvenom Marfijevom zakonu – sve što može da se desi, desiće se – a to se uglavnom odnosi na stvari za koje baš ne želiš da se dese. Život te ništa ne pita, samo ti sruči neku lekciju na glavu, a tvoje je da sebi postavljaš pitanja i da pronađeš odgovore u lekciji kroz koju prolaziš.
Posle dovoljno lošeg iskustva, shvatiš jednu stvar od vitalne važnosti – kontrola ne postoji. Ne možeš da kontrolišeš okolnosti, iznenadne i tragične događaje, ne možeš da kontrolišeš ništa što se događa oko tebe i što se događa tebi, ali nisi bespomoćna. Jer ono što možeš da kontrolišeš to su tvoje reakcije na ono što se dešava. Ne možeš da utičeš na ono što dolazi spolja, ali možeš na ono što se odvija u tebi, možeš da menjaš svoje stavove i shvatanja, da širiš svoje granice i da biraš aktivnu ulogu u životu, umesto pasivne. Ne moraš da se osećaš kao žrtva, čak ni kad se sve zaveri protiv tebe i kad počne da se događa sve loše što može da se dogodi.
Možeš da besniš i plačeš i da se buniš protiv nepravde – probala si i videla da se posle toga ništa nije promenilo. Niti su okolnosti postale drugačije, niti si prizvala pravdu, niti ti je nešto lakše što si se izbesnela i isplakala. Očajanje ne pomaže, a svoja osećanja možeš da priznaš, ispoštuješ i kanališeš na konstruktivnije načine.
