Jedna ljubav, zauvek!

Jedna ljubav, zauvek!

Železnička stanica u Beogradu tog popodneva bila je “puna”. Iako sam se često pitala da li se ljudi još voze vozom, dobila sam odgovor. Bilo je onih koji ispraćaju, onih koji dočekuju, onih koji kupuju karte…

Užurbano sam hodala niz Nemanjinu ulicu da ne zakasnim. Mnogo saobraćaja, ljudi koji nekud žure, sunce koje prži, najblaže rečeno, a ja pod svojim šeširom ‘savladavam’ Nemanjinu i dolazim do njenog podnožja. Sat na železničkoj stanici pokazuje 15:05h.

“Uh, dobro je, stići ću i ranije.”

Videvši da je sat lenj i da neće skoro 16 časova, odlučila sam da popijem kafu u obližnjoj kafani. Sela sam za sto s kariranim stolnjakom, pepeljarom i kartom pića. Bila je to stara kafana u kojoj su se pojedinci odomaćili, tj. posećuju je svakog dana, što sam mogla da zaključim po njihovom ponašanju. “Mile, ‘aj donesi isto, ‘leba ti”, dovikivao je jednom od konobara gospodin iz ćoška sa šeširom. Naravno, Mile je prineo dva jelena u staklenim flašama (bez čaša) i jednu ljutu (meni poznata kao ‘prepečenica’). Društvo iz ćoška se bogzna kako obradovalo jer ovu turu plaća gospodin sa šeširom. Izgledali su kao velika srećna porodica. Ispila sam svoj espreso i kiselu vodu, pogledala na sat i lagano se uputila ka železničkoj stanici.

Ulazivši u stanicu začula sam glas gospođe sa razglasa: “Putnički voz Beograd-Skoplje-Beograd staje na drugi peron.” Približila sam se drugom peronu i sela na obližnju klupu. Naslonila sam se i dozvolila da mi zrak sunca ‘prošeta’ po licu. Kada mi je već bilo dovoljno toplo, stavila sam sunčane naočare i šeširom prekrila ostatak lica i ramena. Prisetila sam se pesme Đorđa Balaševića u kojoj kaže: “Vreme se vuče k’o teretni voz…”. Sporo je prolazilo, a gospođa na razglasu obavestila nas je da će voz iz Skoplja kasniti najmanje pola sata. Razlog nam nije navela, ali nije ni važno, tog popodneva mi je bilo suđeno da se ‘sunčam’ na drugom peronu beogradske železnice.

Slika121 Jedna ljubav, zauvek!

Tog junskog popodnevna čula sam dirljivu priču...

“Čekate nekoga ili putujete?” – obratio mi se neki stariji, hrapav glas.

Okrenula sam glavu ulevo i ugledala bakicu koja je sedela na klupi pored mene i štrikala. Osmeh koji je ‘razvukla’ od uha do uha kupio me je za sva vremena. “Čekam. Čekam prijatelja iz Skoplja, ali voz će kasniti, sada su objavili. Vi?”

Baka je zaćutala i vratila se štrikanju. Koliko sam mogla da primetim, štrikala je nekakav braon prsluk. Nije imala nikakvu šemu i sve je radila neverovatno brzo. Zagledala sam se u njene prste koji su se toliko brzo pomerali da sam posle desetak sekundi odustala.

“I vi čekate nekoga?”, ljubazno sam se osmehnula.

Ćutala je nekoliko trenutaka , spustila je pletila i tiho započela priču: “Čekam. Zapravo, ne čekam. Znate, ja sam ovde svakog juna i sedim baš ovde, na ovoj klupi. Poslednjih godina sa sobom nosim ova pletila i štrikam različite komade odeće. Je l’ volte štrikane džempere?”

Klimnula sam glavom i objasnila baki da me takve rukotvorine podsećaju na detinjstvo i da sam volela kada mi je moja baka štrikala šta god sam poželela. “Bila su to srećna vremena”, dodala sam.

“Da, bila su srećna vremena. Porodica je bila na okupu. Očevi su radili, majke su pripremale obroke za decu, a bake su sedele pored starog ‘smederevca’ i štrikale ili heklale po čitave dane. Znam, bezbrižno detinjstvo”, prisećala se baka.

Za momenat me je vratila u one dane kada mi – deca  nismo mislili ‘ni na šta’, kada nam je samo bilo bitno da dane provodimo na ulici, igrajući se, ni ne brinući šta ćemo jesti ili obući. Divna vremena.

A, onda je nastavila: “Usledio je rat. Nastupilo je vreme inflacije, preživljavanja, snalaženja i ispraćanja voljenih osoba u rat.”

Prestala je da pomera prste i spustila prsluk na klupu. “Sećam se dana kada sam ga ispratila. Plakala sam satima i danima. Iako sam želela da svojoj deci budem podrška i ne pokazujem slabost, bilo je jače od mene. Ispratila sam čoveka kojeg volim iznad svega, čoveka koji me je sa svojih šesnaest godina iz roditeljske kuće doveo u svoj dom u kojem sam od tada bila žena, supruga, a kasnije i majka dvojice dečaka. Uz njega sam odrasla i mnogo naučila o životu.  Voleo je svoju porodicu. Bio je domaćin, voljeni sin svojih roditelja, suprug i prijatelj. Nije postojala stvar koju nije umeo da popravi. Pored takvog čoveka imala sam savršen život.

Rekao je da će se vratiti i da ga čekam upravo ovde. Ova železnička stanica podsećala nas je na mladost, na dane u kojima smo mogli da putujemo gde god smo poželeli, na trenutke velike ljubavi jer smo se ovde, na ovoj klupi prvi put poljubili.

Nije se vratio. Moj životni oslonac je srušen, nestao je. Nisam kivna na krivce za njegovu smrt. Isplakala sam svoje, a sada sam nasmejana dama, jer znam da bi on voleo da je tako. Verujem da je tu i da me čuva od svakog zla. Podigla sam dvojicu sinova, iškolovala ih i sada su to odrasli ljudi sa svojim porodicama. Često govore o svom ocu, što mi mnogo znači. Teško je kada iz vašeg života ‘ode’ neko koga ste neizmerno voleli. ‘Udavila’ sam vas svojom pričom, zar ne? Ali, eto, svakog juna sam ovde, na njegov rođendan. Ponesem, evo vidite, jednu crvenu ružu, pribor za štrikanje i flašicu vode. Svesna sam da neće izaći niotkud, da me neće grliti kao nekada, ali ovde sam jer ga volim.”

Prišla sam joj i snažno je zagrlila. Baka je tešila mene, umesto ja nju. Neobično jaka i prava dama.

Začula sam huk voza i ugledala ga kako polako pristaje na peron. Stajale smo na stanici i dalje smo se grlile. Stezala me je jako, bez trunke slabosti. Dim koji je voz ispustio pri ulasku na peron, ostavio nas je u magli. Osim što sam izrazila iskreno žaljenje, zahvalila sam joj na priči jer sam mnogo naučila o zajedničkom životu dvoje supružnika, o majci koja je podigla dvojicu predivnih muškaraca, o ženi koja je dostojanstveno volela i voli čoveka koji ju je naučio životu uz mnogo iskrene ljubavi. Rastale smo se.

Prijatelj mi je prišao i pitao me šta se dešava i jesam li dobro? Rekla sam mu da je sve u redu i pokazala mu baku koja sedi na klupi. “Upravo sam čula životnu priču dame koja je naizgled bezbrižna i štrika, a na svojim plećima ponela je teret grehova onih koji su joj oduzeli životnu ljubav.”

Izvori fotografija: tumblr.com, favim.com


Mina Stamenković je Pikolo dama, novembarsko dete sa širokim osmehom. Pored porodice i prijatelja, jednako obožava fotografiju, Rusiju i čokoladu. Nije bomba i neće eksplodirati, ali: “Otrov se čuva u malim bočicama.”