I večeras me obuzima neka seta. Čudim se svom umu što ne može da odluči, da napokon kaže sebi ono što misli i oseća. Pomešana osećanja se razlivaju poput pastelnih boja na belom platnu. Jedna od boja je plava. Ona je tako nežna i detinjasta. Tako daleka i tako poznata. Gordo stoji samouverena, a u isto vreme i plašljiva. Nalik okeanu, dubokom plavom okeanu koji se nepredvidivo prostire mojim mislima. Vuče me tako godinama na svoju stranu ni ne znajući da to radi. Ponekad samo ubacim braon boju da poremetim taj spokoj plavoj dubini. Zaigra za tren, zastade, ali se ubrzo uplaši i nastavi da plovi. Pažnju nema, jer mu je nepoznata. Možda je isuviše tamna za njegovo plavetnilo? Ili se samo plaši neotkrivenog, zapisanog duboko u tami jedne sobe koja gleda u noć?

Boje moje i tvoje Kada ljubav oboji

Boje moje i tvoje...

Onda poželim drugu boju. Ona nema stvarnost. Ona se samo oseća, njena prisutnost i odsutnost. Tako je lepa, a daleka. Vuče me da je razlijem po belom platnu, ali se plašim da ne postane stvarna. Izaziva me da slikam njome. Lagano se sliva niz četkicu mešajući se sa braon nijansom. Ne otkriva mi kako joj to uspeva! U jecaj noći dolazi neočekivano i pravi oblike slične savršenstvu. Ponekad ubaci i koju crvenu da rasplamsa strasti punog Meseca. Onda me podseti na Nicu, tu predivnu boju vode koja se na mesečevoj svetlosti preliva i uliva u moje oči. Pogledam se ponekad u ogledalo i mogu da vidim njen odsjaj.

Živi i dalje u svetu mašte. Slika je skoro završena i verovatno će dobiti ime, neko lepo kako joj samo priliči. Do stvarnosti…


Milica Denić je PR menadžer, fotograf, dežurni serviser kompjutera u komšiluku i nepopravljiva kupoholičarka. Voli svoj alter ego, leto, country muziku, filmove, RPG igrice i jacobs 3 u 1. Trabunja o raznim temama na svom blogu. Njen moto je “In omnia paratus”.

Editors choice