Čovek se rađa čist. Samo sa egzistencijalnim potrebama. Nema misli, ni sumnje, ni strahove. Osetljiv je i neiskvaren.

Svi vole tog malog-velikog čoveka, jer je potpuno bezopasan. I samo tada, on je pravo ljudsko biće. Ono ljudsko biće koje odraste u savremenog čoveka postaje zavisnik od novca, sporta, odeće, kafe… On jedino tada ume tvrdoglavo da brani svoju veru, ideje, stavove, da halapljivo guta znanje i moć, da se pretvara u monstruma, koji lako stvara druge monstrume. I tu se gubi osnovna svrha postojanja.

creative photos inspired by the seven deadly sins081 Kakva je čovekova sudbina?

Čovek je izmislio pametne načine da zatupi i neutrališe svoju savest i odvrati sebe od jedinog, njemu važnog, veoma posebnog osećaja – ljubavi. Iako možda tako ne izgleda, retki su oni koji je stavljaju u prvi plan. Nećete naći nekoga ko voli neko drugo biće više od sebe samog i za drugog čini više nego što čini za sebe. Čovek se plaši gubitka svoje svesti, svoje predstave, svog vida, sluha, mirisa i dodira, pa ljubomorno i sebično čuva dragocen mu život. Pušta minute i godine da mu prolaze u toj škrtosti i zajedljivosti, nevoljan da istupi u hladan, hladan svet i ostavi svoj trag u njemu. Da pomogne nekoj drugoj ojađenoj ciciji, makar znao da ona njemu ne bi pomogla.

Neumorno eksploatiše sve što ga okružuje. Ne misli mnogo, da ne bi rizikovao da uznemiri “udobnu” maglu koju se toliko trudio da izgradi oko sebe. Uništava moral, stvara novi. Uništava sebe i usmerava druge na put uništenja.

Sedamdesetih godina dvadesetog veka, grupa mladih, revolucionarnih umova, zadubljenih u razmišljanje o sopstvenoj svrsi postojanja, razletela se po svetu i, šireći naširoko ljubav, pokušala da iznese drugima svoje izvanredne ideje. Predstavljali su se kao “deca cveća”. Nakon nekog vremena, ti mladi revolucionari su nestali. Ili su možda jednostavno odrasli.

Čovekov opstanak zavisi od njegove brzine, domišljatosti i veštine da, kako i najmanju rupu u znanju, tako i najveću misteriju, hirurški precizno i efikasno odstrani, čak i da ih pokrije uz pomoć laži. Jer, ukoliko mu odgovor nije uvek na horizontu, vraća se u neželjeno stanje u kojem je rođen. Zbunjen, frustriran, bespomoćan. Polusvestan i nikad mudar.

Pokušava da ignoriše nepodnošljivo realnu činjenicu da njegova želja da razume svet nikada neće biti zadovoljena tokom njegovog kratkog životnog veka. Zbog toga, obično mu je omiljeno da govori da postoji svemoćna, nevidljiva sila, čovek sa bradom koji živi na oblacima i koji je napravio svet i obojio nebo u plavo, jer je tako lepo.

I time, konačno, naš čovek dostiže željeni cilj – izvesnost.
Ali, mi znamo da je to iluzija.
Jadan čovek.


Kristina Grabež je marketing guru i melanholična Beograđanka koja voli da zagrebe u svaku umetnost. Možete je videti kako svakodnevno šparta od izložbi slika do koncerata i pozorišnih predstava, balansirajući svoju džigljavu malenkost na ultratankim dvanaesticama. Njen svojevrstan pristup modi gospođica deli sa svetom na blogu Modern Giraffe.

Editors choice