Bilo je leto. Vrela noć, stvorena za kupanje i sreću. Jedne takve večeri, dok sam želeo, molio i patio, ona je samo ćutala. Rekao sam i koliko je volim, i koliko mi nedostaje; koliko želim da se sredimo, ali ona je jednostavno ćutala. U čitavoj tišini, čuo sam jedan glas, ali nije bio njen. Dopirao je iz dubine mog srca koje je vapilo za njom. Srca željnog nje, svesno činjenice da je to obostrano, ali… Morao sam da presečem. Volim te, ali moram da pobegnem da te ne bih prezreo. Odlazim. Spustio sam slušalicu. Koji put? Znam da je ona negde, u svom stanu, jecala, gušila se u suzama, okretala moj broj, prekidala vezu, zbog svog besa, ponosa, inata i tvrdoglavosti. Možda će delovati čudno, ali – zato je volim. Zato što je poput mene, zato što se smejemo istim stvarima, zato što voli da se mazi, da se igra, da se smeje, da plače, zato što je poput deteta kome je potrebna zaštita. Volim je zato što je to ona i zato što je moja.

Otkad mi je spustila slušalicu više se nije javljala. Niti je meni padalo na pamet da je pozovem. Bio sam povređen, ljut, ali misleći da joj nije stalo – uplašio sam se. Obuzeo me je strah, misleći da je stavila tačku, da se okrenula i otišla. Zamislio sam kako ležim na podu svoje sobe i srce se ne čuje. Zatvorio sam oči.

Slika116 Kraj jedne ljubavne priče

Koliko god ljubavi da nosimo u sebi, moramo biti svesni toga da samo ljubav nije dovoljna

Bila je ispred moje kuće, u kratkoj ljubičastoj haljini – božanstvena, preplanula, kao princeza, i što je najvažnije – video sam osmeh posle dugo vremena. Bila je samo nekoliko metara od mene, čekala da je zagrlim i nikad da je ne pustim.

A onda sam se probudio. Prošao je dan – nije se javila. Prošla je nedelja – i dalje je nije bilo. Sada, posle godinu dana, pokušavam da se setim njenog lika i godina koje smo proveli zajedno. Godinu dana je nisam sreo, niti čuo, a samo nekoliko dana pre kraja rekao sam da je ovo zauvek.

Srećan sam, imam nekog pored sebe, volim, ali drugačije. Volim pametnije i zrelije. Prvi put, potrošio sam sve što sam imao. To je bila jedna ljubavna priča koja ima svoj početak i svoj kraj. Pisana je u nastavcima, ali jednom je tačka morala da se stavi. Da knjiga bude odnesena na štampanje, doživi uspeh, a onda spusti u fioku i zaključa.

Ključne večeri sam shvatio sledeće: koliko god ljubavi da nosimo u sebi, moramo biti svesni toga da samo ljubav nije dovoljna. Potrebne su sitnice. Ne mogu da dozvolim da moja ljubav bude crna ili bela. Nisam mogao da je zadržim, niti je ona imala želju za tim. I to je bio kraj. To su bile tri godine života. Prvi put sam zavoleo, prvi put bio spreman na sve. Da, voleo sam ludački. Nisam imao meru i granicu. Ona još manje. Pred sam kraj našeg romana, da me je neko pitao: “Zašto ste zajedno kad se konstantno svađate?”, odgovor bi bio da je volim. Ništa drugo ne bih umeo da kažem. Trebalo je još nešto. Da smo imali to “nešto”, ova priča ne bi postojala i sad bismo bili srećni. Nismo imali kompromis, trenutke i radost. Imali smo tu golu ljubav koja nije mogla da opstane, jer smo bili bez okvira u koji bismo je ubacili. Sami smo to izabrali.

Strasti su odavno utihnule. Srešćemo se jednog dana, ali pitanje je šta ćemo videti pred sobom.

“I tako su zauvek živeli srećno, ali svako u svom svetu i svojim životom.”


Ivana Vukić se školuje za posao novinara. Jedna je od retkih koja obožava svoju buduću profesiju. Ne može da zamisli dan bez ljubavi, dragih ljudi, svog hrčka i fakulteta. Nadahnjuje je muzika Yann-a Tiersen-a, drame Biljane Srbljanović i dokumentarci. Želja joj je da jednog dana osnuje humanitarni fond i da stekne toliko iskustva kako bi definisala životnu filozofiju poput one Meše Selimovića u knjizi “Derviš i smrt”. “Čovek je proklet i žali za svim putevima kojima nije prošao.”

Editors choice