Godine lete, a čežnja da uživaš u zagrljaju onoga koga voliš dok tražite neke pametnije i smislenije reči od “Volim te” ostaje ista. Kada promašiš ljubav, šta uopšte pogodiš? Karijeru, uspeh, moć, divljenje? Ne! Ostaje praznina.
Gruba životna decenija. Godine u kojima se manje smeje i manje se plače. Nekoga pogodi, nesrećom, veća nesreća, a nekoga, srećom, veća sreća. Životna ravnoteža valjda. Mučna mi je spoznaja vladavine emotivnih invalida u čijem carstvu ljubav nema slobodu da se prosto jednostavno desi. Guše me kalkulisanja, oduzimanja, sabiranja, i sve ostale varijante na “dođem ti”.
Kada si mlad i zelen imaš potrebu da preplivaš reke, mora i okeane u potrazi za što uzbudljivijim lukama u kojima ćeš spustiti svoje sidro. Bez obzira na veštinu plivanja. Kada si mlad i zreo, na lakši ili teži način uvidiš da je sreća gledati u mirnu pučinu dok se diviš horizontu života jer si spoznao njegovu prolaznost. Kada si dovoljno star i u skladu sa tim dovoljno zreo možeš da gledaš bilo gde diveći se svemu što jesi, svemu što jeste ili vraćajući sećanja razočaran u sve ono što nikada nisi bio… U sve ono što nikada nije bilo… A moglo je.
U potrazi za ključem najpre zažmuri...
Svaki čovek ima onoliko sreće koliko i pameti poželjne za određeno životno doba. Prilikom svođenja životnih računa koji se uglavnom mere svim mogućim “Mogao sam, a nisam”, “Nije trebalo, ali jesam” ili “Sve bih opet ili ništa ne bih opet ponovo”, iskreno sam zadovoljna time što sam sve odluke donosila u skladu sa sopstvenim očekivanjima. Iako su mnoga od njih bila izneverena. U sadašnjem trenutku mogu da se pohvalim činjenicom kako sam dovoljno srećna žena iako ne mogu da se pohvalim da sam u svakom drugom trenutku svog života bila dovoljno pametna, a samim tim i dovoljno srećna. Ipak, dovoljna sreća se uvek seća na neku pređašnju zbog koje bi ova sada bila potpuna.
Dah uspomena u meni uvek pokrene boj osećanja. Ne čujemo ili se iz mnogobrojnih razloga, koji su uvek samo izgovor, pravimo gluvi kada nam srce šapuće da ga poslušamo ukoliko želimo da budemo kompletno ispunjeni, jer je na kraju svaka druga doneta odluka inicirana razumom lakši ili teži vid prostitucije. I ispravite me ako grešim.
Koliko je vas koji ste u očekivanju da završite fakultet, nađete odgovarajući posao, dobijete ga za stalno, potom sa zarađenom platom odete na krstarenja tragajući za uzbudljivim lukama, tokom jednog od tih krstarenja prošli pored mirne luke u kojoj se nalazio brod koji je čekao samo na vas? Koliko ste emotivnih tangova otplesali da bi na kraju osetili gorku pustoš koja ostaje na dlanovima kada ste prsti razdvoje? Koliko novca na računu je bilo dovoljno da kupi spoznaju kako se od uredne kancelarije, još urednije plate, pohvala, odlikovanja i svega propratnog ne voli?
... Velika je mogućnost da se ključ krije u tebi
I koliko je vas koji ćete, dok histerično klikćete po tastaturi mobilnog telefona proveravajući da li vas je se neko setio, samoću između četiri zida pravdati kvalitetno provedenim vremenom sa samim sobom, ili pak obavezama na poslu?
Nemojte da hranite pamet, dok srce posti. Jer, jednoga dana, kada budete najusamljeniji, sigurno neće karijera biti ta koja će se probuditi pored vas i reći vam “Volim što te imam u životu”.
Dragana Đukić – Zaljubljena u pisanu reč, more, brodove i vino. Studentkinja srpskog jezika i književnosti koja obožava italijanski jezik, a omiljena reč joj je “trottola”. Sve što prećuti – zapiše. Smatra da je neuspeh samo druga strana uspeha, a uspeh je prevazići neuspeh. Nove razloge za sreću pronalazi u nepoznatom. Posvećena je jogi, ali veruje da ne postoji veština koja može pružiti osećaj ispunjenosti kao zagrljaj deteta i pogled pametnog, zaljubljenog muškarca preko čaše vina uz pesmu Leonarda Koena. Životna krilatica joj je “Život je more. Obožavajte ga, ali mu ne verujte čak ni onda kada vas miluje.”
