mediji 300x227 Moć medijske manipulacijeU današnje vreme jedan prosečan čovek više ne zna šta da misli.

Umovi su nam zamućeni i zatrovani toliko jakim uticajem medija, da je to postalo kao neka sekta, ljudima se vrlo lako i vrlo vešto manipuliše danas. Pade mi na pamet svima poznata “kupovina iz fotelje”, gde svaki proizvod košta “neverovatnih 7999 dinara plus PTT”. Svesni smo mi da to košta više od 8000 dinara, ali opet nekako mozak prihvata onu prvu cifru “7”, pa nam to zvuči privlačnije. Još kad pomenu neki blender koji nam u suštini uopšte ne treba, ali u njega stave raznobojno voće, pa se sve to ukusno šareni, još ubace po koju reč o zdravlju i vitaminima – čovek pomisli kako mu baš taj blender treba u životu, jer bi valjda trebalo da budemo zdravi?! Ili nam prikažu kako ljudi “uživaju” na anatomskim jastucima, i kičma ih ne boli- i šta drugo da pomisliš, nego da ta kičma treba ceo život da nas služi.  Ali, sve to i nekako, dok se ne pojavi baka da ispriča svoju priču: “Ja imam unuka od 22 godine. Od 15 godina njemu izbijaju bubuljice po licu, po vratu, po leđima. On je tako grozan bio da mi je prosto bilo žao njega da gledam. Sa ovim preparatom sam ja njega spasila, mene dete sad čisto lice, čisto telo kao papir.” Ko ne bi voleo da ima čistu kožu kao… papir?! Pa ti čik nemoj da kupiš!

Onda malo prođete kroz grad, kad ono svuda okolo bilbordi koji najavljuju koncert pevačice koja ima kilograma koliko i vi sa krevetom (preterujem, jer sam grozna), ali na slici na bilbordu više liči na barbiku sa dugom kosom i tankim strukom. I, onda se zapitate šta se događa i ko je ovde lud?! Kada je tom biću stigla da izraste kosa i nestanu kilogrami? Vratite se kući, menjate kanale, i onda naletite na emisiju sa dotičnom, i opet nigde kose, a stomak opet talasa. Sada svi znamo za fotošop, ali opet nekako pokušavamo da pronađemo na njoj onu barbiku sa slike. I, mi želimo da verujemo da ona nije pojela barbiku (opet sam grozna). Ako se malo zadržite na tom programu gde dotična gostuje (mada nisam baš sigurna zbog čega bi se zadržali), čućete kako je ona izuzetno ponosna na svoje obline. Ali, ostaće nedoumica zašto na barbi – bilbordu nije zadržala ono čime se ponosi… I, šta onda ponos uopšte znači?! Zar ne bi trebalo da se osećamo malo prevareno, ipak ti bilbordi zauzimaju glavna mesta u gradu? Meni se čini da kada bih otišla na taj koncert, čekala bih da se pojavi osoba sa bilborda. I, bila bih veoma razočarana ako je ne vidim. Verujem da “BIH” ste i Vi bili.

Doduše, koja je razlika između njene reklame i bilborda na kom piše da automobil platiš 999 evra, i voziš… Dobra manipulacija kupcima sa obe strane, nema šta. Borba za opstanak.

I tako vi odlučite da malo provozate daljinskim programe na vašem tv-u, i čujete kako jedna televizija iznosi statističke podatke o tome kako je ona ubedljivo najgledanija tv stanica u Srbiji, i da sve ostale tv stanice kada se zbroje, nisu ni prineti njihovoj gledanosti. Hm, pa čime je zaslužena tolika gledanost, pitaćete se? I, dobijate odgovor:  četiri “parade” turbo-folk izvođača, tri emisije o reality show-u koji se emituje, čini mi se, non-stop, zatim emisija gde matorci i ljudi sa sela prigrabe pet minuta slave pokazujući svoje emocije i suze “za ljubav”, i emisija gde gostuju političari, pevači, književnici, i razgovaraju o “IN” temama. I, kako da se, vi koji ne gledate dotičnu televiziju, ne zapitate šta ima interesantno kod pevačica koje čudno zavijaju glasom i kukovima u svojim šljaštećim krpicama (pošto se to ne može nazvati garderobom), pa je cela nacija poludela za tim? Zašto neko gleda reality show u kom učestvuju “VIP” ličnosti od kojih polovinu nikada nisu videli ranije, i raduju se svađama učesnika kao da je to nešto pozitivno? I, zašto kog đavola političari dolaze u emisije koje nemaju veze sa politikom, a toliko je problema u državi – zar umesto mlaćenja prazne slame ne bi trebalo da vade ovu zemlju iz problema? Kao rezultat svega ovoga, možete dobiti osobu koja izlazi iz kuće u zlatnom miniću, dekoltiranoj majici, na štiklama od 15 cm, i krenula je na političke izbore da glasa za političara koji ima isti muzički ukus kao ona, imaju istu omiljenu boju, i on je baš super jer je “čovek iz naroda i ne folira se”. Ok, šta drugo može da pomisli, ako joj se to servira kao nešto normalno? Ma, da. Ako je u pitanju najgledanija televizija, šta to onda znači – pa, da ogromna većina ljudi program televizije doživljava kao normalan. A, šta televizija radi – pa, manipuliše. Dakle, zaključak je da ta televizija manipuliše većinom stanovnika naše zemlje, i da svakako ta većina toga nije svesna.

Pomalo se osećam krivom kada uhvatim sebe da primećujem ovakve stvari.  Sve o čemu govorim jesu neke činjenice, ali nisam baš sigurna šta je danas normalno. Psiholozi su pokušali da pronađu neku definiciju šta uopšte znači “normalno”, pa su krenuli od toga da je normalno ono što većina misli i radi. Nakon toga su shvatili da ni to uopšte nije tačno. I da zapravo nije moguće pronaći definiciju “normalnosti”. Laknulo mi je, jer bih po njihovom prvobitnom shvatanju ja u ovoj zemlji verovatno bila luda. Kao i svi koje ja smatram normalnim. Nezahvalno. Ko će to uopšte znati? Zato i neću da manipulišem. Svako neka radi šta voli, a ja odoh da radim nepopularne stvari – prošetam sa dečkom držeći se za ruke, svratim u bioskop, u povratku kući odvrnem rock u kolima, i zaspim sa knjigom.


Nataša Unković uživa u malim zadovoljstvima kao Amelija Pulen. Obožava automobile kao muškarac. Voli knjige moderne psihologije i vežba jogu. Prepisala je sebi dnevnu dozu opuštanja: odgledati minimum jedan film dnevno. Uživa u svakom trenutku provedenom sa njenim gospodinom Zverkom. Omiljeni citat – Otac Tadej: “Kakve su ti misli, takav ti je život.”

Editors choice