Moja drugarica Gospođica

Moja drugarica Gospođica

Dugo poznajem Gospođicu. Zajedno smo jeli pesak i vozili bicikl sa pomoćnim točkićima. Od malena je bila posebna. Drugačija od sve dece u našoj ulici. Dok smo svi jeli po parče hleba namazano eurokremom i sedeli na ivičnjaku trotoara, ona se uvek uredno pozdravljala sa nama kada dođe vreme večere i odlazila bi u kuću gde ju je čekala šolja toplog mleka i priča za laku noć.

Zajedno smo krenuli i u prvi razred. Bila je tako odgovorna. Uvek me je hvatala za ruku kada na putu do škole prelazimo ulicu, i gledala levo pa desno više od jednog puta. I nikada nije trčala preko pešačkog prelaza. Njene sveske i knjige nisu nikada imale uši. U pernici je nosila dve grafitne olovke. Za rezervu. Bila je đak za primer. Odlikaš. Recitovala je na školskim priredbama. I kao mala jako je lepo govorila. Odsečno i jasno. Bila je kao odrasla ali nije bila star–mala, naprotiv! Nije žurila da odraste.

SLIKA 121 Moja drugarica Gospođica

Sećaš li se kad smo klinci bili?

Pošli smo i srednju školu, i upisali fakultete. Nažalost, u različitim gradovima. Ali to nije saplelo naše prijateljstvo. Kad god bih imao neku nedoumicu ili me je nešto tištilo, nju sam zvao. Ume da kaže najlepše reči utehe, ali i da da oštre kritike. Skoro uvek je u pravu. Zato se i oslanjam toliko na nju. Već u gimnaziji susrela se sa zajedljivim komentarima naših vršnjaka. Naizgled, to je nije doticalo. Ali ja znam koliko joj je to sve teško palo. Nikada nije bila konfliktna. Iako je bila pomalo buntovna. Kao i svaki tinejdžer. Ali, uvek je imala granicu koju nije prelazila. Sama ju je sebi postavila.

Nismo se videli mesecima. Obaveze! Ali konačno smo tu, u našem gradu, i dogovorili smo se da odemo na kafu. Prvu jutarnju. I da istresemo i pretresemo sva prošla zbivanja u bašti lokalnog kafića. Gospodjica uvek kasni. Minut ili dva, nekada i deset, i uvek se izvinjava. Ona ne radi to namerno. Poštuje tuđe vreme, ali svojim ne barata najbolje. Stalno ponavlja kako joj je minut kao sekunda. I uvek se trka sa vremenom. Zbog toga i ne nosi ručni sat.

Stigao sam pre nje i naručio nam po hladni nes i limunadu za nju. Vidim je, užurbano prelazi preko trga. Nosi laganu letnju haljinu boje kasjije, koja se savršeno slaže sa njenim tenom. Mada, ona i džak da obuče na njoj bi stajao savršeno. Takva je. Nije skorojevićka i ne nosi markiranu garderobu. Na njoj sve izgleda kao milion dolara. Krasi je nešto iznutra. Način na koji hoda, njene gestikulacije su prefinjene, harizmatična je. Izdvaja se u moru drugih devojaka.

SLIKA 221 Moja drugarica Gospođica

Samo drugovi

Ali nije posebno lepa. Niti je posebno zgodna. Stav koji ima je nešto jedinstveno. Takva se rodila. Nije isfolirana. Samo je upadljiva. Ne ostavlja ravnodušnim nikoga. Čak i dok prilazi kafiću, po danu, kada se vide sve njene nesavršenosti, ona mami poglede. A nikada toga nije bila svesna.

Dolazi do stola, grli me. Sve što radi, radi iskreno. I zagrljaj je takav. Skida naočari i široko se smeje. Od kada nisam video njene oči. Sijaju! Oči joj uvek sijaju. I kada je tužna i kada je srećna. I kada u besu podigne levu obrvu. Pogled joj je nešto između setnog i pronicljivog.

“Toliko sam srećna što te vidim! Ništa se nisi promenio. Ja sam, vidiš, drugačija. Svašta sam prevalila preko glave u poslednje vreme. Imam mnogo toga da ti pričam. Ti si me uvek razumeo. I kada sam ćutala. Zato te toliko i volim.”

I ja tebe volim, Gospođice! Od kada pamtim u tvojoj sam blizini. A nisam želeo da priznam da sam ceo svoj život zaljubljen u tebe. I nikada ti to neću reći.

Izvori fotografija: id.post.yahoo.com, ministors.org, mondo.rs


Ana Petković voli sunce, ljubav joj je glavni pokretač, a inspiraciju nalazi u sitnicama. Malo joj je potrebno za sreću. Život grli obema rukama. Menjala bi omiljene cipele za kutiju Medenog srca ili kesicu Čoko smokija. I da, misli da zna sve k’o matora.