Piše sa mačkom na glavi po savetu feng šui stručnjaka. Kako god usamljeno izgledala, zapravo, nebeska hitna pomoć je sa njom svakodnevno. Čak i kada joj bivši muž greškom obija nove pločice i lepi sifon selotejpom. Može jasno da čuje kako joj anđeli šapuću: “Diši”, dok voda iz sudopere romori ispod njenih nogu i naliva tavanice komšijskog stana. Čuje i joga instruktora kada joj govori da treba da diše, ali više voli da spava u šavasani nego da meditira.

Kao i sve sestre po peru, prokleto je vidovita. Tačno zna šta joj koja drugarica misli. Obožava da im oprašta rđave misli i da ih srećno udaje savetima namenjenim junakinjama njenih romana. Dok se one raduju na fotografijama sa medenog meseca provedenog u napuštenom sindikalnom odmaralištu, ona kupuje belog plišanog tigra i štapiće od sandalovine u indijskoj radnji, da nadimi “sopstvenu sobu”, napravljenu od zastakljene terase. Ima i sopstveni novac, po savetu Virdžinije Vulf (Virginia Woolf), ma kako ta suma simbolična bila.

Neka bi se normalne žene udavale i spavale s neprijateljem do groba. Ona će da spava s kim ona hoće. Zapravo, nije to ona, nego njen alter ego, kako su joj književni kritičari objasnili na promociji njenog romana.

Problem u kome je zatičemo nije bezazlen kako se čini.

Mačka joj se ugojila od zdrave hrane i otežala. Vrat je boli od njenog debelog trupa. Dolazi zima, izdavači je pljačkaju, deca je ne slušaju, biblioteka uvodi surove novčane kazne za nemarne korisnike njenih usluga. Da li zna koje godine je pozajmila knjigu?! Svašta, kakvo pitanje! Naravno da ne zna. Samo joj fali i to da pamti preko svih gluposti koje mora da savlada na putu po gradskoj dolini plača.

BeFunky 575193 619017444796811 28864086 n.jpg Na marginama sna

Kao i sve sestre po peru, prokleto je vidovita

Autobus ne koristi – pešači. Kopolina (Coppole) “Apokalipsa danas” (Apocalypse Now) nanela joj je neizlečive traume u detinjstvu. Prste prinosi samo automatu za sladoled. Ali taj automat ima ručku i pumpicu poput one za bozu i limunadu, a ne ekran na kome njena autobuska kartica učitava i njen dlan, kao broj. U stvari, nije to bio Kopolin film, nego nekog ambicioznog anonimusa. Ljudi su imali lampice ugrađene u dlanove. Strahota! Muškarci su držali daljinske upravljače i zurili u ogromne ekrane, putem kojih su iz kreveta zaustavljali nepoznate prolaznice u galaktičkom saobraćaju i pitali da li su raspoložene za intimno druženje. Te žene se uopšte nisu nervirale zbog toga, naprotiv. Samo bi ih pogledale nezainteresovano i produžile svojim poslom, jer su imale posao.

To je barem u tom nejasnom filmu bilo jasno. Iz toga ispada da bi sve žene koje imaju sopstveni novac i sopstvenu sobu mogle da budu srećno neudate i srećno razvedene spisateljice. Mogle bi to da budu, grubo gledano, ali malo sutra! Samo preko njenog mrtvog tela i pera! Iako vežba samokontrolu i rad na sebi intenzivno – ne onaj kozmetički, nego molitveni, gošće u svetu pisane reči voli kao lažnu tašnu Prada kojoj je malo trebalo da bude orginal. Tako malo joj je nedostajalo, ali puče kaiš već iza prvog ćoška, ops, odlomka. Kod ovog detalja skida mačku sa glave i odlazi po sedativ. Mačka pada na tastaturu, ali uzalud, već je snimila tekst. Guta lek bez vode i seda za računar kao kamiondžija. Neustrašivo gazi nevidljivu papučicu za gas, čekajući da joj se otvori imejl. Samo dva klika, i tekst je spreman. Trećim, presudnim, šalje svoje reči u etar.

Nadljudskim naporima dolazi do kreveta, i puzeći na leđima gmiže preko dušeka ka prozoru da navuče noćnu zavesu. Strpljenje je izdaje. Vuče kraj tkanine iz sve snage. Garnišla pada. Zavesa se spušta preko njene malenkosti. Nije to prava garnišla nego prefarbana vodovodna cev koja glumi garnišlu. Prokleta voda, glave će joj doći na kraju priče, kad već nije na početku. A možda i jeste…


Slavica Trajković misli da su reči najlepši i najopasniji poklon koji je Bog dao čoveku i zato se često plaši sopstvenih knjiga. Majka je trojice mladića i strastveni kolekcionar ostavljenih mačića. Veruje da su skromnost i umerenost osobine elite. 

Editors choice