Nekada davno dok još nismo spoznali dosege nauke, obrazovanja, društvenog delovanja bili smo netaknuti rudnici najvrednijih dijamanata. Nisu nas brušili po meri, ukusu i želji kupaca na vašarskim pijacama visoko intelektualnih zdanja, nisu nam remetili nirvanu haosa. Ne znam da li se sećate tog razdoblja, možda su ga potpuno izbrisali raznoraznim terapijama besmisla. Tada smo po zanimanju isključivo bili deca. Koja svoj posao obavljaju savesno i pošteno. Znate, tada je svet bio sunčaniji, nasmejaniji, bliži nemogućem i granice su bile tamo gde bi ono čuveno odraslo “ne to kakano, žiš” počelo da se oseća na našim prstićima ili kolenima. Ustajali smo posle pada bez preloma, plakali smo iz straha da nismo učinili nešto pogrešno, tada treskanje guze o pod nije bolelo. U opisu posla bilo nam je da:

– Ne sedimo za kompjuterom, već da pravimo sarmice od ladoleža.

– Da ne plaćamo račune za struju, telefon, vodu, vazduh koji se diše, trebalo je samo da naučimo kako se crta Čiča Gliša po mogućstvu po veoma važnim dokumentima.

– Nije bilo potrebe da se izražavamo formalno u skladu sa propisima elitističke uštogljenosti, dovoljno je bilo da ne pričamo majs u piku materinu, ’edi gono i tonju jedan, kada nam neko dođe u kuću. Još bismo dobili i čokoladu.

– Nismo gledali klipove gologuzih pevaljki i nabildovanih frajera, isključivo nas je zanimalo stanje u Nedođiji, da li je Petar Pan uspeo da izlema Kuku i da li se Štrumpf-baka vratila u selo.

– Igrali smo se rata, ali nije bilo krvi. Trčali smo, ali ne da bismo pobegli. Krili smo se, ali ne da nas ne bi uhvatili, spavali smo ne da bismo ustali, već da bismo porasli i to se postepeno dešavalo.

foto25 Nekada deca, a sada pametni po zanimanju

Kad porastem biću pametan. Kao Ajnštajn

Odrasli smo i postali “pametni po zanimanju” bistre sveznalice, namontirana strašila, sa oporim mirisima kolonjskih voda dok se iz nas oseća zadah trule praznine. Bijemo bitke sa sopstvenom glupošću, usisavamo u sebe potrebno i nepotrebno. Čavrljamo jedni s drugima, reda radi, da ne ispadnemo ludi. A zaboravljamo da obavimo sastanak sa svojom dušom i umom i da napravimo zapisnik ko smo, gde smo i kuda idemo? Sve se skupilo u: “Poznajemo svet onoliko koliko poznajemo sebe …” A jesmo li se ikada upoznali?

Ustanove gde oni bez licence “pameti” nisu dobrodošli postaju sve brojnije, tesnac je i vije se ljuta borba za mesta na kojima stoji natpis “rezervisano za pametne”. Sada je kul biti “pametan” šta god to značilo. “Videla žaba da se konji potkivaju, pa i ona digla nogu” – poruči dete odraslom čoveku.

“Da, kod nas postoje ljudi kojima je to profesija – znate ja sam po zanimanju pametan. Pamet je u nekoj krizi identiteta.” – citat iz romana Đorđa Balaševića, oslikava verno portret prezentovanja  zanimanja “pameti” onih odraslih džinova bez smisla za humor, plač, iskren smeh.

Pamet koja koristi megafon da bi se za nju čulo, koja se meri brojkama i prosecima, ali i ona koja zna više da prepriča tuđe misli, nego da sama oblikuje svoju misaonu baštu, postaje pamet prvog reda.

Profesija deteta je ipak uljudnija i cenjenija, deca u nama odavno spavaju nezainteresovana za dosadno držanje pravila, nametanja, prilagođavanja, komfora da budemo kao drugi. Deca znaju znanje, njima je dovoljno da vide stvar i da od nje naprave čudo iz bajke, da sa par linija na papiru oslikaju remek-delo u svojim očima i kada su nakaradno šašava njima je osmeh jedina šminka na licu.

Deci u nama dođe da se još jednom popnu na drvo i pogledaju svet sa te visine, prizemnost guši, umrtvljuje, gelender nas mami da se spustimo niz njega, a profesionalnost nas vuče za odrasli rukav i opominje.


Jelena Pavlović je student IV godine na Ekonomskom fakultetu u Kragujevcu, online novinar, pisac u okviru Narodne biblioteke Srbije – savremenih pisaca, autor romana “Tajne robotovog mozga” i istinski opsednuta igrom reči, inspiracije i misterije ljudske duše. Priroda, samoća, život, ljubav, životinje, knjiga su punjači za baterije inspiracije.

Editors choice