(ne)Pravednost – život ne toleriše papuče

(ne)Pravednost – život ne toleriše papuče

“Ma ne moraš da me voziš kući, uzeću taksi.“
“Da, imam pare!“, izgovaram dok u glavi preračunavam koliko je zapravo novčanica preživelo te večeri.

“Ma ti si divna!“, izgovara dok sa blago primetnim olakšanjem poziva moj prevoz.

“Znaš da bih te vozio, al’ ustajem za tri sata…“

Znam da ustaje za manje od tri sata, i znam da bi me vozio kući. Ali, mora devojka nekad da stegne zube i plati sebi taksi. Nisu ni muškarci krivi što im je kultura nametnula alfa moralne dužnosti. Ponosno zatvaram vrata, sa sedamsto pedeset dinara u torbici. Bilo bi dovoljno, da ne živim na Ceraku. Ali neka, ima ponos svoju cenu. Daleko mi kuća, taksimetar davno otkucao raspoloživu sumu, ali će moje pregovaračke sposobnosti i nekoliko trep-trep učiniti svoje.

“Ma ljudi smo, šta će mi tvoja lična karta, ako kažeš da ćeš doneti,verujem. Tu sam ja, samo ti polako.“

Iskreno sam se nadala da će druželjubivi dekica reći: “Ma dete, student si, sećam se ja kako je u moje vreme bilo, neće deda crći zbog sto pedeset dinara.“
Ali ajde, da se ne ciganišem za siću, otrčim do zgrade na svojim dvanaesticama, i na ulazu naletim na dežurnog smarača! Svaka zgrada ima makar jednog. Ovaj naš je jedan, al’ najvredniji! Zar i u pola četiri ujutru!? Možda je istripovao da je portir, pošto ne možeš da izađeš negde ili da se vratiš, a da on to ne vidi. I ne ispriča.

“Ma zar se u ovo doba dolazi kući? Matori u vikendicu, a ćerke kidaju lance.“

Ma pokidala bih ja njemu tu nosinu koju zabada u tuđa posla. Zaobiđoh ga kao baru, i odlupetah štiklama do drugog sprata ispraćena skenerskim pogledom. Ispred vrata kopam po torbici, kao da je džak, ali ključeva nigde. Kucam. Moju sestru ni požarni alarm jedne godine nije uspeo da probudi, ali ja optimista ne odustajem. Spremna da probudim celu zgradu, zvonim. Kucam i zvonim. Lupam pesnicom i zvonim. Odustajem. Šutiram vrata, udaram glavom… Kucam.

Sedim na ladnom betonu ispred zgarde. Neopisiv trenutak. Nije neopisiv zato što sam olupala ruke, noge i glavu o zaključana vrata praznog stana, niti što mi je baterija presvisla u neznanom trenutku te večeri. I nije što je siroti taksista otišao, pre nego što sam ja skupila šačicu preostalog ponosa i izašla iz zgrade, i što je verovatno ojađen činjenicom da je naivan i glup, a ja jadna i bedna. Nego zato što ja sad nemam ključ! A dežurnog sad nema ni za lek! Osećam da se sakrio u žbun i čeka da se smrznem, pa da ispadne heroj time što će mi otvoriti vrata.

A meni smešno. U glavi mi pevuši Oliver Mandić, smejemo se zajedno, i on i ja, da ne bismo zaplakali. Njega šutnula bivša pošto je bio papuča, a mene muče filozofska pitanja. Šta je pravednost? Sad bi Sokrat pao u gadnu raspravu sa mnom. Recimo da sam se zarad nekakve pravednosti vratila taksijem, da ne bih izrabljivala muškarce time što sam žena. I recimo da je taksista odbio da konfiskuje moju ličnu kartu zarad vere u poštenje. I ako se poštenje nagrađuje dobrim, šta ja radim na ulici i zašto je siroti dekica ostao razočaran u ljude i bez svojih sto pedeset dinara?
MA, život ne toleriše papuče, i samo gleda kako da ih šutne! I Sokrat bi se složio!


Mina Smiljanić juri za životom koji nju ne uspeva da stigne. Preambiciozni kolekcionar iskustava i uspomena. Piše brodski dnevnik da bi sprečila zaborav. Plaši se dokolice, beži od monotonije, kipi iz kalupa. Uvek svuda. Veruje da može sve i da sve zavisi od nje. Smatra da je previše jednostavna i previše komplikovana za jednu ženu. Akcijaš. Skitnica. Fu.