Nije strašno biti sam

Nije strašno biti sam

Šta mislite o žutoj boji? Fluorescentnožutoj? Ja bih baš volela kupaći te boje. Mislim da će mi dobro stajati kad pocrnim. Ili mintplava? Jarkoroze? Ne, ne, žuti. Odnedavno volim žuto. Kažu da ona simboliše ljubomoru. Meni je numerolog rekao da mi ta boja baš pristaje. A i sada se nosi, zar ne?

Sedim u našem omiljenom lokalnom kafiću i razmišljam o gorepomenutoj nijansi. Imam blag osmeh na licu jer pijem prvu jutarnju kafu, i shvatam da se bliži kraj mojim obavezama, pa se već vidim kako gorim na suncu uz neki osvežavajući napitak i neki bljutavi ljubavni roman sa srećnim krajem.

Ulaze jedna po jedna. Počinju sa žalbama koje variraju od kivnosti usmerenoj ka temperaturi, pa sve do klime koja im duva baš u lice. Onda se proklinje fakultet, dan kada su izmišljeni ispiti, profesor koji ih obara u zavisnosti od raspoloženja i studentska služba. Prelazi se na problem pronalaska odgovarajuće veličine korpi za gornji deo kupaćeg, pa stižemo do one odvratne, isfrustrirane manikirke koja nema slobodan termin do kraja sledeće nedelje. Ja se isključujem, žuta me i dalje fascinira, baš ide uz mene.

E, onda prelazimo na pravi problem. Ovde se već vraćam u realnost, moja budućnost je u pitanju. More. Toliko sam mu se radovala.

Jedna hoće ovde, jer joj je dečko tamo sa društvom. Dođe mi da pitam zašto dečko nije sa njom, pre ili posle toga, kako bi ona mogla svojim putem, ali shvatam da mi se neće dobro pisati. Druga neće tu, jer je saznala da joj je bivši tamo, dok je njena “simpatija” na drugom mestu. Treća neće sa dečkom i ne zna kako da ga odbije kad je on već sve isplanirao. Hvala Bogu pa pričamo o Crnoj Gori, gde je svako mesto udaljeno od drugog  najviše sat i po, inače ih ne bih po’vatala.

Imate li sličnih problema?

slika 2 6 Nije strašno biti sam

Dakle, imate li sličnih problema?

Ako izanaliziramo i podelimo ih na one koje hoće kod dečka, one koje neće kod istog i one koje idu tamo gde će naći dečka, onda shvatamo da se sve opet svodi na muškarce. A, da, moram napomenuti i onu, ne tako rasprostranjenu, sortu koja se tokom godine igrala, pa sad mora da beži od svojih izabranika koji je željno iščekuju. I, naravno, ne znaju jedni za druge.

Je li toliko strašno biti sam? Čini mi se da je to zapravo najveći problem. Kao da su sve moje samostalne, nezavisne, gotovo feministički nastrojene drugarice ipak željne ljubavi po svaku cenu. Čak i kad ne ide. Opet ću se zapitati da li je to svuda tako i varira li sa godinama? Pa, ipak, pre samo par godina, momci u našem okruženju su bili oni koji su nam se poveravali o drugim devojkama i kojima smo se mi stidljivo poveravali o našim simpatijama. Ti su odavno otpali, oni služe kao rame za plakanje, mada čak i to možemo same, pa su, recimo, više tu kad “simpatije” nema, a najbolja drugarica je u ljubavnom zanosu.

Sudbina mi zavisi od muških atributa, a nije da se ni ja tu ne pitam ništa. Prenose mi nervozu. Razmišljam šta ću i kako ću. Gde smem, gde ne smem. Pitam se odakle mi ovo “smem” u vokabularu uopšte. One ne prestaju. Neću da znam. Neka mi saopšte kad dođe poslednji trenutak, čisto da mogu da kupim avionsku kartu. I da znam gde ću odsesti.

Onda se tešim time da je svako leto nepredvidivo i da se sve na kraju dogovorimo i najbolje moguće provedemo. I da će svaka dobiti svoje parče kolača gde god bila. A i da ćemo sve biti zajedno. I, iako sad i meni smeta i klima, ali i vreli vetar koji me je obgrlio i ne pušta, vraćam se na moj kupaći iz snova i shvatam da ću ipak kupiti baš žuti, jer je to tako divna boja.


Marina Sekulić je student novinarstva. Uvek nasmejana, retko romantična al’ večito zaljubljena. Obožava putovanja i želi da vidi ceo svet. Najviše na svetu voli svog “alfa mužjaka” (čitaj: bišona) i ne može da zamisli život bez njega. Trudi se da joj svaki dan bude poseban, i zahvalna je što je okružena ljudima koji joj to i omogućavaju.