“Stani. Sad kad budem pustila pse, gledaj kuda će da krenu i otkriće ti prolaz.”

Dva zlatna retrivera skaču na ogradu. Jedan se vešto prebaci preko vrha optočenog bodljikavom žicom. Drugi pokušava da se provuče ispod mrežice, ali ne uspeva. Kliza se niz strminu kanala, niz blato pravo u potok.

Iznad vode je betonski ram, bivši temelj kuće. Sad služi kao mostić preko dubokog useka. Tu su nekad živeli narkomani koje je plaćala država.

“Eno, tamo! Video si kad se žica zatresla, tu možeš da zavrneš metalne očice i provučeš se. Požuri, inače će psi da se povrede.”

Retriveri se dozivaju. Onaj s preke strane ograde ponavlja podvig. Zaleteo se niz padinu i lakim skokom prebacio iznad opasnih bodlji. Drugi pljuska iz potoka i prilazi gazdarici.

Klimnem glavom u znak zahvalnosti, pritegnem ranac i zavrnem donji deo ograde. To je zaštitna košuljica od mekane žice. Raskopano je, pa se lako provučem.

Sad sam na slobodnoj teritoriji.

Hodamo već danima preko zaleđenog snega. Pratimo zid. Prepreka je viša od žičane ograde. Na betonskoj bazi, između stubova razapeta je mreža od kovanog gvožđa. S druge strane nahvatao se led. Pokušavamo da stignemo do kapije ili prolaza.

Mi?

Tu su sa mnom. Narkomani. Mršavi su i mladi. Neki su stranci. Lepi su i žele slobodu.

Jedna mala crna Irkinja misli da treba da prosečemo kapiju. Smeju se. Nemamo alat. Imamo poluprazne rančeve i u njima mrvice civilizacije. Nos mi curi, ali mi je toplo. Sanjam Novo Sarajevo, tamo daleko, preko zaleđenih brda. Kineskinja nam priča o Dami Čelične Kose i bandi koja je harala ovim krajem. Legenda kaže da je ovaj zid uklet. Nekad je tu bio carinski prelaz, ali sada granicu čuvaju duhovi.

Došli smo do kraja puta. Zid se spaja s provalijom. Tu je i kapija okovana ledom. Irkinja pokušava da odglavi zapeklu kvaku. Kanađanin plače. Ne želi da se vrati. Dajte sve što imate. Idem od jednog do drugog i uzimam im rančeve. Obrazi mi gore, jedino sam ja živ. Izvrni sve što imaš. Napravićemo priručni alat. Traka, žvaka, sat, šestar, sve može da posluži. Sastavljamo nešto žuto i dugačko, tanko kao vlat nade. Odlazim do provalije. Potok je postao reka, tamo dole niz ogoljenu strminu iz koje viri korenje borova. Na kraju zida je stražarska kućica. Tu je nekad bila garda. U betonskom bunkeru je zluradi smeh mermera. Laž.

Irkinja predlaže da se vrata podignu iz šarki. Svi se tiskaju oko kapije, bockamo led pramenom nade. Pleteno kovano gvožđe pada na drugu stranu, u sneg.

totmpaint Novo Sarajevo

Ostali su samo lažni totemi zluradog osmeha

Prilazi nam trol, zombi, skorušeni leš starice. Kineskinja vrišti, to je neman iz priče. Brzo! Od kapije pravimo limenu kapu u obliku kose. Simbolično je stavljamo ugljenisanoj mumiji na glavu. Dama je upokojena. Sunce je na zalasku. Zlati se preko zaleđenih brda koja se cakle narandžastom bojom. Učinili smo dobro delo, slobodni smo. Još mnogo ima do Novog Sarajeva, ali put je otvoren.

Tamo daleko, u kući od drveta i staklenih ogledala čeka nas toplina. Orgija će se tamo nastaviti. Šunjaćemo se na prstima, tražeći toalet. Upašćemo kod gazdarice u sobu, dok je na kolenima, zauzeta svojim mužem. To će nam biti smešno. Sve će nam biti poznato, ali nećemo znati gde je šta. Sneg i led ćemo zaboraviti. Nestaće svi, a da se nismo oprostili ni zagrlili poslednji put. Ići ćemo u gaćama, rančeve ćemo odbaciti još na ulazu. Sedi, odmori se. Gazda će nam doneti rakiju, pijan od ljubavi.


Ranko Trifković nije bio siguran da li je bata ili seka. Zato se pridružio putujućem pozorištu, te je igrao i pevao širom Evrope. Kad je skapirao da je bata posadio je hektar i odao se poljskim radovima. Možete ga zateći na blogu Igrorama.

Editors choice