Kiša je odavno obrisala prašinu sa prozora, ali on je i dalje sanjao. Prazne snove, u kojima bi video samo sebe, prokletog pisca, koji stoji na kiši, i laže, i voli. Poslednja, zalutala kap pade na metalni sims. U tom trenutku on otvori oči, i ugleda sjajno sunce kako ga budi.

– Do sledećeg viđenja gospodine H.

Nešto tako toplo i žuto, taj sjajan krug na nebu mu sada izgleda tako crn. Ustao je i otvorio prozor, mislio je kako će ga možda miris borova oraspoložiti. U tom trenutku se začuje reza na teškim metalnim vratima njegove sobe. Vrata su se raskrilila i ušao je čovek u belom mantilu.

– Danas vas puštamo.

Bio je u čudu. Bilo mu je tako lepo ovde, bez ljudi. A kakav je samo pogled imao, njegov prozor je gledao preko vrha borove šume u beskrajnu daljinu reke. Tek što je trepnuo, pred očima mu se našao ulaz zgrade u kojoj je proveo poslednja dva meseca. Nije se sećao izlaska iz sobe, niti trena kada je skinuo belu košulju dugačkih rukava. Stajao je na crvenom betonu i bilo mu je čudno kako ga se nije sećao kada je prvi put došao ovde. Nema je da ga zagrli, da mu pruži ruku i da ga odvede. Teškim korakom krenuo je niz reku koja je vodila ka Moskvi. Sećao se kada ju je prvi put poljubio, sećao se prvog dodira njenih usana i duboko je udahnuo, sada već prolećni vazduh koji mu je izmamio osmeh. Nije to bilo zbog proleća, već zbog vazduha koji je mirisao na nju. U mislima je prebirao po njihovim razgovorima, sećao se dodira, zelenih pogleda ljubavi. Srce mu je stalo na tren, kao da želi nešto da mu saopšti. Nije ni primetio da mu se hod ubrzao. Osetio je kako miris odlazi niz vetar i potrčao je za njim. Sklopio je oči, ostajao je bez daha, samo da mu ne umakne. Kao što se dao u trk, tako je i stao – odjednom.

Slika 11 O kiši i snegu jedne ljubavi

Bila je vetar, san i vazduh koji je udisao

Bio je pred njenim vratima. Obreo se pred teškim vratima sa staklom i brezom pored. Baš tada ih je otvarala i stupala u tek pali sneg, gledajući gore ka pahuljama koje su joj padale na obraze. Isti onaj vetar koji ga je doveo ovde sada ga je nagnao da trepne. Pošto je izbistrio pogled nje više nije bilo, niti je pokušavala da uhvati pahulje. Pred njim je sada bila livada, beskrajno zelena, poput njenih očiju.

– Kako neobično… sneg, a proleće je…

Malo dalje na travi su bile dve fotelje, naizgled izuzetno udobne i između jedan niski sto. Zemlja je odisala svežinom koja dolazi posle kiše, ali od oblaka nije bilo ni traga. Kada je prstima dodirnuo zemlju bila je suva. Polako je prišao foteljama i seo. Zaista jeste bila udobna kao što je izgledala. Na stolu je ležalo nekoliko papira, uglavnom praznih, samo jedan ispunjen rečima sa praznom linijom u dnu. Pored njih jedno crno pero i mala staklena kutija sa poklopcem. Fotelje su, kao i stočić, bile od tamnog drveta. Sunce je pržilo, od snega ni traga i tada se setio da kod sebe ima svoje stare zelene naočare. Zavukao je ruku u džep i izvukao ih sa još dva metalna novčića. Njih je vratio, pa stavio naočare. Sunce mu više nije smetalo, uživao je, a preko puta, u drugoj fotelji sedeo je čovek sa bradom. Pogledao ga je. Dugačka brada i pogled koji nije mogao da uhvati. Nije ni primetio kada je izgovorio da ga je poslao gospodin H. i zaista nije znao odakle mu to, ali odgovor čoveka sa bradom je usledio:

– Vrlo dobro. Lep dan, zar ne?

– Pa… Valjda. Jeste.

– Želite li nešto da popijete? Ja sam navikao na vrućinu, ali vi…

– Da li je ovde možda padala kiša ili pak sneg?

– Ne znam o čemu govorite. Želite li piće?

– Ne, hvala vam.

Rekavši to, primetio je da je poklopac sa one staklene kutije nestao, a pored nje je na stolu sada bila i bočica, puna crvene tečnosti. Na onoj praznoj liniji sada je crvenim slovima bilo ispisano njegovo ime. Kap krvi kanula je na zelenu travu i nestala, a usna mu je bila zasečena. Podigao je pogled ka čoveku sa bradom.

– Pričajte mi o njoj – rekao je.

Slika 2 alternativno O kiši i snegu jedne ljubavi

Ni tren…

Nije znao šta. Da li da priča o njenom osmehu, koji mu obasjava svet ili kako mu srce zastajkuje pred njenim dodirima? Da li da priča kako njegov dan uopšte i postoji samo da bi se dodirnuli usnama? Da li da mu kaže da želi da provede život sa njom? Tu se stvorila još jedna, manja kutija, od istog tamnog drveta kao i fotelje. Na prednjoj strani je bilo izdubljeno slovo V.  Čovek sa bradom je pogledao ka njoj.

– Stavite ga ovde, molim vas.

– Šta?

– Kako to mislite “šta”? Pa vaše srce naravno.

– Zašto bih to uradio?

– Volite je, zar ne? Dali biste život za još jedan njen pogled, za večnost provedenu u njenim poljupcima?

– Da. Ne bih potrošio ni tren na razmišljanje…

– Onda učinite kako sam vam rekao.

U rukama je držao svoje srce, koje je kucalo samo za nju. Položio ga je u tamnu kutiju i našao se na toploj travi. Oči su mu se polako sklopile. Čovek sa bradom je ustao, uzeo zelene naočare i polako se udaljio.

– Zaista lep dan.

Napravio je svega par koraka ka nebu i nestao. Zraci sunca su ga ponovo budili i činilo mu se da vidi osobu u belom mantilu kako spušta ruke na njegova ramena.

– Molim vas ustanite gospodine. Vreme je za vaše lekove.

Uzeo ih je i progutao. Oči još nije otvarao, a kada je čuo rezu, ispljunuo je lekove na pod. Seo je na prozor. Sunce je pržilo. Zavukao je ruku u džep, tražeći svoje zelene naočare. Nije ih više imao kod sebe i otvorivši šaku, tu su bila ona dva novčića. Prvi je bacio preko vrhova borove šume.

– Ovaj je za vas gospodine H.

Uzeo je drugi i vratio ga u džep.

– Kupiću joj bele ljiljane…


Stefan Ignjatović živi u svetu Daglasa Adamsa. Rođen je kao Džedaj, i postaće naučnik da bi jednog dana napravio svoj Lightsaber. Vozi narandžast auto, sa narandžastim felnama, i planira njime da obiđe svet, i možda malo više…

Editors choice