Obično petkom hoću nešto da ti kažem

Obično petkom hoću nešto da ti kažem

Čuju se ključevi u bravi, kao da već osećam mešavinu mirisa tvog parfema i tvoje kože, čuju se moja bosa stopala po granitnom podu, na relaciji kuhinja – početak hodnika i tu čekam. Kao što balerina čeka prve taktove, dete igračku, zemlja kišu.

Na vratima se onda pojavi čuperak plavi, a ja osetim nekakve zbunjene laste lete kroz moju glavu i telo i znam da je sada ili nikada. Ali mi baš tada razdrljena i zgužvana košulja i tvoja siva koža daju jedinu komandu na koju bez pogovora odgovaram – hoću da se uz mene sviješ.

I u tri koraka preletim hodnik, i dok te grlim stojeći na vrhovima prstiju da bi tršavoj glavi bilo lakše da dođe na rame i da me ogrebeš bradom po vratu, osećam nešto u meni raste, i ti možda i ne znaš koliko volim tvoju tršavu glavu, opet ja znam da postoji pesma za nas dvoje, ali misleći na glavicu na mom ramenu osećam, još si ti balava za takve stvari.

Ipak danas ću da ti kažem, jasno i poluglasno, ono što cele nedelje smišljam: zbog svega što smo najlepše hteli hoću noćas uz mene da kreneš, pa bili svetovi crni il beli, pa bili putevi hladni il vreli.

Spuštam se lagano sa vrhova prstiju, odmaknem se samo malo i gledam te. Ti se smeškaš, jer sam opet kao i svakog petka teatralna. Misliš da se igram i baš zbog toga krećem sigurnije, poslovnije. Znaš, osećam nešto. Prema tebi! Emociju –  Ona je malo onako. Pa još malo onako. Pa onda malo ono i ono. I onda: sasvim ono.  Gledam te upitno, ti se umorno smeješ dok te tu na vratima, ne dopustivši ti da bar spustiš tašnu i skineš jaknu, držim za ruke. Jer ti poštuješ i diviš se, iako lažeš da nije tako, mojoj bosonogosti, čupavosti, cupkanju, dečije nespretnom pokušaju da ti objasnim. I kao prenut iz sna – Zdravo ljubavi! Tajno. Zdravo sve neverovatno! Sve zabranjeno i zlatno!

I kako sad da budem ozbiljna i da nastavim. Dođe mi, tako mi dođe, da ti sad kažem psovke nežnosti. Ali se ipak nasmejem, delom si shvatio, bar mi odgovaraš istim jezikom:

-  Čoveče, pokušavam da ti nešto kažem.

-  Kaži. Šta?

-  Ma pokvario si mi trenutak. Sad sam tužna.

I onda me kupiš uvek istom opaskom na tugu – ti si moja najbudalastija tuga među tugama. I raspršiš mi tugu i skreneš sa puta kojim krenuh. Sa tobom nekako nikada ne stignem tamo gde sam pošla, ali mi je uvek lepo tamo gde me odvedeš.

Ma reći ću ti sledećeg petka kad me uhvati.

Petkom smo u fotelji celo poslepodne.

Samo petkom ne mogu da zaspim. Jer petkom hoću da ti kažem, a ne znam kako i pomislim nekad pa mogao bi i ti da kažeš, naučila sam te da voliš i čitaš Miku Antića.

I dok se vrtim u krevetu, jer ode mi još jedan petak, a opet ti nisam rekla velike reči, od njih se na usni dah užari, a grudi se sve više nadimaju od nežnosti koja će se preliti tek kad iz njih odu velike reči koje su se izgleda sve do sada tu skupljale i čekale baš tebe, poželim da se okreneš, baš tada, i kažeš:

Ne pitaj me kako sam saznao šta misliš

Možda sam ponekad bio ti

Možda si ti ponekad bio ja

Možda smo zajedno bili ceo svet.

Obično petkom kad vidiš da ne mogu da zaspim, pružiš ruku i ušuškam se u tvoj jastuk i kad ti kažem da sam popila i pojela sve biljke, ali da ne mogu da se uspavam i da me petak ne voli, i mi smo se suviše sretali, a reči rekli nismo, ti me zagrliš i šapneš zaverenički:

Ti misliš: ja ne znam ukus

šećera koji te guši?

Spavaj samo. Ne znaju oni što mi znamo.

Naravno da znaš. Nisam slučajno baš sa tobom čitala po hiljadu puta Miroslava Miku Antića.

Ali sad ozbiljno, sebi obećavam – ipak ću ti reći sledećeg petka.


Ivana Močević je profesor italijanskog jezika i književnosti, težak zavisnik od dobrih romana, poezije, nasmejanih i hrabrih ljudi, kafe, svih vrsta slatkiša, putovanja. Obožava Beograd, svoju sestru i svoje čarobne prijatelje.

Komentari