Osuđeni na slobodu

Osuđeni na slobodu

Sloboda, izbor, čin – kratak niz pojmova koji ne zastarevaju. Na izvestan način sa njima se čovek sudara svaki dan, rešava ih sa manje ili više lakoće, posledice istih nekada oseća čitav život, nekada uspeva da ih izbegne ili bez mnogo truda spakuje u podrum prošlosti. Francuski filozof i pisac Žan Pol Sartr (Jean-Paul Sartre) najveći deo svog stvaranja posvetio je analiziranju egzistencijalne situacije od trenutka “probijanja ljuske” kada čovek postaje čovek među ljudima, odnosno primoran da bude ništa drugo do “zbir svojih činova”. No, kako je živeti sa tim?

Sartr je, pored drama, pisao i filozofske studije (“Biće i ništa”, “Kritika dijalektičkog uma”), kao i prozna dela (“Mučnina”, “Reči”, “Zid”). Ono što Jovan Hristić ističe na samom početku svog eseja o dramskom stvaralaštvu Žan Pol Sartra upravo je činjenica da Sartrova pojava “može umnogome da nam pomogne da razumemo neke od ambicija intelektualaca u našem vremenu“.

Hristić piše – “Mnogo diskutovani pojam angažovane književnosti, koji je Andre Žid bio rezervisao za svoje dnevne i polemičke napise, Sartr je doveo, ako se tako može reći, do savršenstva proširujući ga na čitavu književnost. Reč je jedan poseban momenat akcije i jedno delo traje koliko i akcija čiji je momenat bilo.” To je veoma važno za razumevanje Sartrove koncepcije pozorišta koja je, u teorijskom smislu, najjasnije predstavljena u njegovim esejima u časopisima “Moderna vremena” (Les Temps Modernes) i “Ulica” (La Rue). U tekstu pod naslovom “Za pozorište situacija” Sartr sasvim jasno insistira na tome da hrana pozorišnog komada ne treba da bude dobro konstruisan karakter, što inače smatra odlikom tradicije koja mu je prethodila (od Euripida do njegovog doba), već upravo univerzalne i žestoke situacije koje stavljaju čoveka u poziciju da bira i da se opredeljuje. To sasvim jasno primećuje i Hristić kada kaže da su tri osnovna problema Sartrovog pozorišta – problem slobode, problem izbora i problem kako biti čovek-među-ljudima. Sve njegove ličnosti posmatraju svet spolja, ali one nisu deo tog sveta. Kao takav, smešten izvan i napolju- čovek je slobodan. Međutim, kao što Jovan Hristić primećuje, jednom će morati da postane čovek-među-ljudima, jednom će morati da iskoristi tu svoju slobodu koja je “slobodna ni za šta”. U njegovoj drami “Muve” Elektra kaže Orestu – “Htela sam saučesnika”. Postati saučesnik znači postati čovek-među-ljudima. Upravo zbog toga Sartr insistira na prikazivanju onih pozorišnih situacija koje će čoveku doći kao poziv, koje će ga uhvatiti u mrežu, dovesti u pitanje čovekovu sveukupnost i predložiti mu rešenja. “Ako je otpadništvo slika slobode, neopozivost je slika njegove teorije izbora“ – zaključuje je Hristić. Sve što čovek učini definiše ga jednom za svagda. Veoma je bitan upravo taj momenat Sartrove filozofske teorije transponovane u dramu jer, kako podvlači Slobodan Selenić, izbor koji čovek čini upravo je izbor koji niko neće verifikovati ili potvrditi. Zašto? Sartr je napadao sekularističku filozofiju prethodnih stoleća zbog toga što je priznala smrt Boga, ali sadržala hrišćanska merila i norme – kao da je Bog i dalje živ.

U Sartrovom filozofskom sistemu “nebo je prazno”, nema apriornih vrednosti, vrednosti života čovek stvara sam. Egzistencija prethodi esenciji. Nema unapred date suštine. Usled povlačenja apsoluta i smrti Boga ne postoji niko ko će kvalifikovati čovekov izbor ili postupanje. U tom smislu čovek nije ono što misli da jeste ili želi da bude, već je ono što je učinio – “čovek je delanje, čovek je čovekov život”. Tako dolazimo do važnog postulata Sartrovog egzistencijalizma, čovekove osuđenosti na slobodu. “Ti nisi ništa drugo do zbir tvojih činova” kaže Ines Garsenu u, prema mišljenju mnogih, Sartrovoj najuspelijoj drami “Iza zatvorenih vrata”. Neophodno je da čovek učini izbor kako bi postao deo sveta, a ne samo njegov posmatrač. Selenić jako dobro objašnjava poziciju drugih u Sartrovoj filozofskoj misli. “Drugi su po Sartrovom uverenju neophodni za čovekovu sopstvenu egzistenciju i za znanje koje čovek može da ima o sebi, jer on ne može da misli ili hoće nešto, a da se njegova sloboda ne konfrontira sa slobodama drugih, koji su ili za njegovu sopstvenu slobodu ili protiv nje. Sartr razlikuje tri vrste bića: bitak po sebi svojstven objektima, bitak za sebe svojstven čoveku koji, za razliku od objekta, poseduje svest i, konačno, bitak za druge. Čovek otkriva da ne može da bude ništa dok ga drugi ne otkriju kao ovakvog ili onakvog. Druga sloboda ceni moju slobodu prema svome nahođenju, zbog čega je negacija moje slobode. Čim neko spusti pogled na mene pretvara me u objekat. Čak i kada dođe do sporazuma između dve slobode, on može biti samo privremen, jer prisustvo trećeg dovodi do njenog rušenja. Ovaj ograničavajući faktor pojavljuje se na još jednom planu. Ostajući naravno pri tome da ne postoji univerzalna ljudska priroda a priori, Sartr dozvoljava da postoji univerzalnost ljudskog stanja, pod kojim podrazumeva fundamentalna ograničenja čovekove situacije u univerzumu.“

Iz ovog kratkog pregleda sasvim je jasno ono što je većina kritičara Sartrovog dela odavno primetila, a to je činjenica da Sartrovu filozofiju ne treba tražiti u njegovim filozofskim spisima, već u njegovim dramama. Drama je pravi izraz i probni kamen svake filozofije egzistencije jer, kako primećuje Hristić, “svi problemi kojima se filozofija te vrste bavi dobijaju u drami onu konkretnost koja se njačešće gubi zaodenuta i donekle zamagljena neprozirnim metafizičkim pojmovima“.

Sartr je napisao nekoliko drama (“Muve”, “Iza zatvorenih vrata”, “ Đavo i gospod Bog”, “Prljave ruke”, “Zatočenici iz Altone”), a njegovo pozorište i danas nosi oznaku filozofskog pozorišta, jer se bavi najelementarnijim problemima (Sartrova težnja bila je da iznese one situacije koje su većini ljudi u određenom istorijskom trenutku zajedničke) i to tamo gde se filozofija dodiruje sa životom, a život sa filozofijom, “gde filozofija postaje instrument za razumevanje ljudske prirode isto onako kao što je svojevremeno bila mitologija“.


Milan Nikolić po jutru zna da li će tog dana nešto pisati ili neće. Smeh, dugometražni espresso i zagledanost u lepotu tog komadića sveta između kaldrme Kosančićevog venca i pločnika Rajićeve ulice najčešće su dovoljni da zamene reči ili da im otvore put do nestrpljivih prstiju koji halapljivo čekaju da se razlete po tastaturi. To je taj lični EKG, carpe diem, način da se suvoparna proza dramatizuje, a bestrasno zameni punim životom. Zbog toga je zamisliv bilo gde, ali nikada bez sprave za pisanje u krilu. Uvek u potrazi za nečim novim u sebi, ali ohrabren jer najviše veruje Tomasu Manu koji je negde zapisao: “Samo su hulje skromne, zar ne?”