Dragi dnevniče,

ovih dana u mom gradu počinje Pivoslavlje. To je jedan paganski običaj koji pripadnicima, mahom istog naroda, pruža neku vrstu izgovora da danima loču bez realnog povoda. Kao što je recimo sahrana ili svadba. Nego kao, eto, veseli su.

Bliži se jesen i kraj odmorima. Da imaju posao uskoro bi morali da počnu sa radom. Posla nema, ali to ne sme remetiti taj divan običaj isparaćanja leta u alkoholu.

Manifestacija je jednostavna. Sviraju neki muzikanti, mahom domaći, pivo je jeftino, skače se, loče se i … ma, do jaja je.
Ako je u vinu istina, onda je u pivu hipokrizija jer se na takvim priredbama svi nešto vole, grle i ljube, a realno ne mogu očima da se gledaju.

S obzirom da su nas političari vratili u paklene devedesete, organizatori ove manifestacije su nas vratili još deceniju unazad. U osamdesete… Kada i nije bilo tako pakleno.

Kada pogledam listu muzičkih izvođača na ovogodišnjem Pivoslavlju, ne mogu a da ne konstatujem očigledan retro trend. Muzički podnaslov ove alkoholijade bi mogao glasiti “Kucamo na vrata zaboravljenih asova”.
Jer realno gledano od ukupno pedesetak izvođača na ovom Pivoslavlju, svi zajedno nisu imali pet dobrih pesama u proteklih dvadeset godina.

Čak ni omiljeni mi Simple Minds.

Većina mojih prijatelja ide na Pivoslavlje i ja im želim lep provod i jeftin alkohol. Ali s obzirom da sam ja, uprkos tvrdnjama raznih partijskih poslušnika, antialkoholičar i isto tako antislušalac domaće muzike ne vidim šta ću tamo.

Što se Trubošenluka u Guči tiče stvari stoje još gore.

Neko je u nekom trenutku one svetlucave orkestre što su nekad išli pored zgrada, a stanari ih gađali novčićima, proglasio autentičnim srpskim muzičarima. Tradicijom sa kojom se Srbin rađa i umire. Sve one frule, harmonike, Mokranjac, Hristić i slični su odjednom prevaziđeni i zaboravljeni.

Ako si pravi patriota Srbin podrazumeva se da mrziš ciganiju koja spava u kartonskim kućama ispod mosta, ali se isto tako podrazumeva da su pleh orkestri autentična tekovina srpske kulture.

Dragi dnevniče, možda grešim ali izgleda da za pravog patriotu postoji jasna razlika između cigančine ispod mosta i Srbina romske veroispovesti koji duva u zlatni trombon.

Naravno da je taj šenluk u krugovima srpskih vrsnih poznavalaca pečenog vola i rakije, proglašen za svetski priznatu muzičku manifestaciju, jer ljudi praktično iz celog sveta hrle u Srbiju videti gde to Kusturica nalazi inspiraciju za svoje umobolne filmove.

Onda se tu uvek nađe neki stranac koji je nekad svirao trubu. Onako omamljen od rakije, od prasetine koja udara u potiljak, na čistom engleskom priznaje srpskim patriotama da je to najbolje sviranje trube koje je on ikada čuo u životu. Tako bar oni razumeju njegove reči pošto su uglavnom bežali sa časova mrskog im engleskog jezika.

Danima samo žderu, loču i jebu se po budžacima. Skaču uz “bum, bum, bum, bum, lomi, lomi, puc, puc … e aaa”. I veruju da su baš iz tog razloga mnogo pametni, muzikalni i nadasve veliki Srbi.

Moj dnevniče, ja ću ovih dana svratiti na Pivoslavlje. Biću u najdaljoj tački od muzike. Ispunjavaću svoju Karma Yogu zadaću, tako što ću mrtvosanim posetiocima istog, pomagati da preskoče ogradu i osveže svoju upaljenu glavu u hladnom Dunavu.

Neko mora da misli na dobro ovog naroda.
Moj dnevniče.

Preuzeto iz: “Besmislenog dnevnika jednog H8-era”


Amitz Dulniker u zvezdanom nebu vidi šta ste sve sakrili od sebe i drugih. Zna šta želite, mislite i volite. Zna sve: da ste nesrećni, nesigurni, perverzni i neodlučni. Ako budete dobri, neće to podeliti sa drugima. Amitz je takođe i autor “Besmislenog dnevnika jednog H8-era”.

Editors choice