Prava žena

Prava žena

Tako je bilo i kroz istoriju, a tako je i danas. Osnovna prava su se prvo garantovala muškarcima, dok je ženama još od antike bio namenjen podređen status. Do XVIII veka nije bilo značajnijih promena, a onda se postavilo pitanje da li bi i žene trebalo da budu jednake ili je jednakost rezervisana takođe samo za muškarce ?

Ovakva razmišljanja su se pojavila tokom francuske i američke revolucije i bila su prvenstveno usmerena na one situacije u kojima se žene bile najviše diskriminisane: pravo na raspolaganje svojom imovinom i platom, pravo na starateljstvo nad decom u slučaju razvoda braka, proširena mogućnost razvoda braka, bolje pravno i ekonomsko osiguranje za razvedene žene, bolji pristup obrazovanju i zapošljavanju, kao i pravo glasa. Koliko je diskriminacija žena bila normalna u to doba govori i podatak da prema Napoleonovom građanskom zakoniku, žena nije mogla biti čak ni svedok u parnici, a muž je imao pravo da ubije ženu ako je zatekne u preljubi sa drugim muškarcem. Do prvog svetskog rata, pokret za prava žena se prilično razvio, ali je uspeh u ostvarenju nekih od navedenih zahteva bio promenjiv. Interesantna je činjenica da je pravo glasa za žene bilo veoma nisko na listi prioriteta. To se promenilo tek kada su predstavnici ženskog pokreta shvatili da bez prava glasa neće biti moguće ostvarenje pune ravnopravnosti žena.

U to vreme postojale su tri grupe ženskih udruženja i organizacija: umerene, radikalne i socijalističke. Pored brojnih razlika, odnos prema pravu glasa jeste bilo jedna od ključnih razlika. Međunarodni dan žena, 8. mart je vezan socijalistička udruženja žena, čija je najupečatljivija predstavnica bila Klara Cetkin. Ove grupe su se najviše zalagale za izjednačavanje muškaraca i žena u oblasti rada (iste plate za isti rad), a kasnije su veoma odlučno zahtevale i pravo glasa. Iako je najvažniji zahtev (pravo glasa) na kraju usvojen, Prvi i Drugi svetski rat su veoma negativno uticali na položaj žena i one su uvek bile vraćane na početak i upućivane na svoje “tradicionalne uloge”.  Sledeći uspon desio se tek krajem 60-tih, sa pojavom mirovnih i studentskih pokreta.

Tek 70-tih, menjaju se zakoni u oblasti bračnog i porodičnog prava (žene postaju jednake i zaštićene), dozvoljava se prekid trudnoće (ne u svim zemljama), uvode se novine u radnom pravu (zaštita trudnica na radu), ali i princip kvota kojim se želi osigurati zastupljenost žena na javnim funkcijama. Kruna borbe protiv diskriminacije žena je stupanje na snagu UN Konvencije o eliminaciji svih oblika diskriminacije nad ženama, kojoj je od 1979. godine pristupilo 186 zemalja članica UN. Međutim, čak i većini zemalja mnoge odredbe Konvencije se ne poštuju i žene su izložene najdrastičnijim oblicima kršenja ljudskih prava (npr. kamenovanje ili odsecanje ekstremiteta).

Borba protiv diskriminacije nad ženama u regionu je sada ponovo u zamahu, budući da 90-te godine (kao nijedne druge ratne prilike) nisu doprinosile rodnoj ravnopravnosti. Javili su se i neki novi problemi koji nisu postojali tokom komunizma – žene su postajale žrtve trgovine ljudima, prinudne prostitucije, ali i silovanja kao načina na koji su se činili ratni zločini. Kao jedna od (retkih) pozitivnih promena u Srbiji, navodi se činjenica da žena u sadašnjem sazivu Skupštine Srbije ima dvostruko više nego u prethodnom.

Pa ipak, ovakva statistika ne pomaže ženama koje su i dalje veoma često žrtve porodičnog i seksualnog nasilja u Srbiji. One nisu proporcionalno zastupljene u javnoj vlasti, niti su u poziciji da donose najvažnije odluke, u onoj meri u kojoj muškarci to čine. Stereotipno predstavljanje žena i njihovo omalovažavanje u medijima, javnom i političkom životu retko ko smatra neprihvatljivim,a od njih se (ponovo) zahteva da na uštrb svega drugog budu “majke i domaćice”. Iako građani to teško shvataju, nezaposlenost teže pogađa žene, naročito neke kategorije (npr. samohrane majke), a upotreba ženskog gramatičkog roda nije samo “moda koja je stigla sa Zapada” već makar i simbolično priznanje da su žene ravnopravne.

Tokom prošle godine usvojeni su Zakon o ravnopravnosti polova i Nacionalna strategija za unapređenje položaja žena i rodnu ravnopravnost. Iako se zakon odnosi na skoro sve oblasti relevantne za žene (zdravstvena zaštita, porodični odnosi, učešće u javnom životu, sudska zaštita, zapošljavanje i sl.) malo toga se do sada promenilo. Sprovođenje zakona i strategije ne nailazi na otvoreni otpor (sem iz verskih krugova), ali je očigledno da se o unapređenju položaja žena ne razmišlja ni izbliza kao u npr. nordijskim zemljama (zastupljenost žena u organima vlasti u Švedskoj je 47%).

O nedovoljnim nastojanjima da se iskoreni diskriminacija nad ženama najbolje govori podatak da je zakonom jasno zabranjeno pravljenje razlike po polu prilikom oglašavanja posla, zapošljavanja, oglašavanja uslova za zaposlenje i tokom postupka za prijem u radni odnos. Ova odredba je toliko daleko od novinskih oglasa u kojima se favorizuje jedan pol ili razgovora za posao u kojima se žene tretiraju kao “manje dobri” kandidati zbog svoje želje da ostanu trudne i sl.

Jedini dan kada se u Srbiji tradicionalno svi sete žena je 8. mart. Nažalost, tada se muškarci uglavnom sete da su žene njihove majke, ali ne i da su izložene stalnom nasilju i diskriminaciji.

Goran Miletić, pravnik koji se već više od deceniju bavi ljudskim i manjinskim pravima. Bio aktivan u starim organizacijama tokom socijalizma, u protestima tokom 90-ih, a zatim radio u Fondu za humanitarno pravo. Trenutno radi u međunarodnoj organizaciji Civil Rights Defenders kao pravni savetnik za ljudska prava. Puno piše i predaje, a 2010. godine je bio kandidat za Poverenika za ravnopravnost građana.

Komentari