Život posle prevare, život nakon raskida, život nakon gubitka bližnjih, život nakon finansijskog ili duševnog kraha, život nakon smrti. Koliko je toga što čovek mora da podnese? Dostojevski (Фёдор Михайлович Достоевский) je sve to uprostio napisavši: “Čovek je podlac, na sve se navikne”. Jedan od mojih profesora je to još više sveo na shvatljiv nivo rekavši nam da je čovek jedna obična životinja koja sve može da podnese.

Šta, ne verujete? Verujte. Možete mi prigovoriti uzevši primer samoubica koji naizgled nisu mogli štošta da podnesu i rešili su da odu (eufemizam). I to je laž. I oni nešto podnose kada oduzimaju sebi život – podnose smrt.

Osim toga što smo životinje koje mogu na sve da se naviknu i sve podnesu, mi smo takođe životinje koje žele da budu srećne.

Prvo definisi srecu pa je tek onda potrazi Prvo izdanje uračunljivog ludaka

Prvo definiši sreću, pa je tek onda potraži

Sreća, čujte i počujte, nije ono što mi mislimo. I nasmejem se dobro kada neko traži da bude srećan. Svako ko krene da traži sreću ništa nije drugačiji od čoveka koji je krenuo u potragu za nečim izgubljenim, a da se pritom ne seća šta je izgubio. To vam je kao ona stara baka koja traži naočare koje joj već stoje na glavi. Ne mešajte sreću i radost, nikada inače nećete biti srećni. Radost je uvek nečim motivisana, lepim događajem ili događajem koji ide u našu korist. Taj isti događaj koji nas ispunjava u datom trenutku može po nekog da bude i koban. Radost je trenutak, prolazna. A sreća je stalna i traje koliko i mi. Nemoguće? To što sudite po primerima (gomile nezadovoljnih ili nesrećnih, računajući i vas) koje imate pred očima samo govori o tome da ljudi ne znaju šta je sreća, a ne da ona ne postoji baš onakva kakvu sam je opisala: stalna i dužine našeg veka. Srećan je onaj koji je miran, onaj koji oseća spokoj. A za to je potrebno prihvatiti sebe onakve kakvi smo i uvek postupati u skladu sa dobrim. Ko je zaista srećan neće tu istu sreću zameniti tugom kada naiđe ono što mu ne odgovara. Sreća mora da istraje ukoliko je zaista dostignuta.

Ni bogatstvo ni siromaštvo, ni zdravlje ni bolest ne utiču na sreću. Sreća je nezavisna i dokle god je povezujemo sa stvarima koje se dešavaju naokolo ili ćemo biti nesrećni ili ćemo se samo radovati. Sreća je u čoveku samom, u njegovoj volji da dostigne mir.

I neka me prozovu monstrumom posle ovog što ću reći. Prave i najdublje tuge jesu one ničim konkretnim motivisane. Sve drugo strašno, što nas čini životinjama koje se, zar ne, na sve naviknu, suprotno je od radosti. Ali, za to reč ne postoji. Dok nam za to manjka reč, tugom se zove sva patnja koju sami izazivamo. Čudne smo neke životinje. Možda smo i nesrećni baš zato što tako nesvesno želimo. (Već osećam kako neko već sada želi da me gađa kamenom ili prozove ludakom). Neko je miran u svojoj tugi, neko je srećan kada je nesrećan.

Ne zaboravite, srećan čovek nije ni bogat ni siromašan, ni zdrav ni bolestan. Ništa od navedenog njemu nije merilo sreće. Srećan je čovek onaj koji, uprkos tome što svašta može i mora da podnese, uvek čuva spokoj u sebi.

Ali, ljudi odustaju i uvek nađu neko opravdanje tipa: “Bilo je nemoguće”. A bar je sreća, pouzdano, moguća.

Izvori fotografija: gimmiethescoop.com, fbcustom.me


Elena Ederlezi svakako nije ono što drugi očekuju da bude, još je manje ono što očekuje od sebe same. Student filozofije, pisac, pesnik, siroti pesnik. Velika nezadovoljština, fascinirana Romima, opsednuta modom i kune se da je Niče živ sigurno bi ga smotala.

Editors choice