Samo još jednom

Samo još jednom

Neke uspomene ne nestaju vremenom, već se kao bol ili radost zbog njih, povećavaju ili smanjuju. Previše sam vremena potrošila pokušavajući da zaboravim. Sati, dani i meseci čekanja pretvorili su se u napetost koja mi je donosila samo strah da iskreno izrazim svoja osećanja onda kada ni samu sebe nisam znala da razumem. Pa ipak, vešto sam uspevala da nabacim onaj glupavi kez i pravim se da je sve u redu. Vešto sam znala da promenim temu kada bi me neko pitao za njega i sa osmehom odmahnem rukom, praveći se da sam zaboravila.

Zamišljena žena1 Samo još jednom

Druge sam nekako i uspevala da zavaram, ali sebe nikada

Zatrpam se tako svakodnevnim obavezama i sitnim problemima, uživajući u danu, svakom novom susretu i poznanstvu… Sreću pronađem u razgovaru sa prijateljicama, jutarnjoj kafi, omiljenom slatkišu i sitnicama… A onda, samo u jednom trenutku, kroz dubok uzdah stanem i pomislim: “Bože, kako mi nedostaje!” Nedostaje mi, jer sam se umorila od čekanja i nadanja. Nedostaje mi da bude tu, da me čuva, da se izgubim u njegovom pogledu ili kao dete utonem u njegov zagrljaj. Nedostaje mi stisak njegove ruke i prsti isprepletani među moje, onda kada mi je govorio da sam njegova devojčica. Fali mi i ono da stidljivo pognem glavu kada nastane ćutanje i iznenadno me pogleda. Nedostaje mi i kada sam slaba, da izdržim, da se borim i budem jaka.

Nedostaju mi njegove jedinstvene šale, pa i onaj moj glupi osmeh, onako, bez razloga. Fali mi i sama pomisao da je tu, da nam srca kucaju u istom ritmu, iako nismo jedno pored drugog. Nedostaje mi i svaki sinonim za reč nedostajanje, jer je mogu ponoviti hiljadu puta.

Žena kod prozora2 Samo još jednom

Nedostaje mi onako samo moj i ne postoji reč koja bi opisala koliko

Obećala sam sebi da me ovo proleće neće podsetiti na nas, ali opet se iznenada pojavimo u svakom zaljubljenom paru, praznoj klupi ili sećanju, kada me prolećna noć u našoj ulici podseti na nas.

I imam toliko toga da ti kažem, da sam ostala samo tvoja i onda kada sam se svim silama trudila da pokušam sa drugima, da si mi bio u mislima i kada sam bila najsrećnija, da sam sačuvala u srcu svaki minut i svaki dan sa tobom, da nikada nisam prestala da… Treba mi samo snage da se borim kada mi nedostaješ, jer još uvek nisam čvrsto odlučila da zaboravim. Dođi, podseti me na sebe. Podseti me da je vredelo sve ovo vreme koje sam provela u tišini, praveći hiljade planova u glavi i zamišljajući neki novi susret koji bi sve promenio. Dođi, jer se nismo izgubili, samo smo zalutali. Pronađi me i dođi da opet budemo oni stari mi, pa makar samo, samo još jednom.


Danica Svorcan je bloger, modni ilustrator i večiti optimista koji sreću traži samo u osmehu, pogledu i rečima. Voli život, ljude, snove, nadanja i navike. Od problema se brani samo osmehom jer veruje da samo tako i porazi postaju pobede. Veruje u slučajnost, ali isto tako veruje i da je život najbolji režiser. Životni moto: “Kada je život lep i onaj glasić vam kaže, ovo ne može dugo da traje, recite sebi, možda će biti jos bolje!”