Striptiz za pismene: Pojam o životu

Striptiz za pismene: Pojam o životu

Nema on pojma o životu, a inače je sjajan momak. Tako glasi dijagnoza nad kojom sam se zamislila. Šta to, do đavola, znači? Kako može da nema pojma o životu neko ko se time praktično bavi već tridesetak godina, a pri tome je još i sjajan momak? A onda sam još saznala i da je iskren, neposredan, dobar, miroljubiv.

Ah. Pa to nemanje pojma, u stvari znači da nije pokvaren. Životna iskustva ga nisu učinila lukavim, podozrivim, prevrtljivim, nepoverljivim, surovim, lažljivim… Što uopšte ne znači da nije imao takva iskustva, koja su baš htela tome da ga nauče.

Samo, ja mislim da se ne može pokvariti neko ko se ne sastoji od kvarljivog materijala. To je ona druga dijagnoza, nad kojom se upravo zamišljam: Kad ćeš da se opametiš već jednom?

E, to su me mnogo puta pitali. I nikad nisam umela da odgovorim.

Za moj pojam o životu prilično sam pametna.

Mada, kad se meni samoj učini da nemam pojma i kad samu sebe zapitam kada ću se opametiti, tačno znam odgovor.

Nikad.

Nikada neću naučiti da kalkulišem, da spontanost zamenim proračunatošću, neposrednost lukavstvom, iskrenost neiskrenošću.

Neću da se pokvarim, samo zato da bih stekla pojam o životu.

Naljutim se ponekad, pa poželim da mogu. Jer ne može to svako.

Neka sam naivna. Zato što nastupam otvorenog srca, što umem da kažem šta mislim i osećam, čak i kad umirem od stida i treme, što ispadam glupa tamo gde sam najpametnija. Izložena i ranjiva, jer nemam pojma o životu.

Ali imam poverenja.

Što je za imaoce pojma valjda samo još jedan dokaz koliko nemam pojma.

zamak i lavirint Striptiz za pismene: Pojam o životu

“Opasnosti? Zamke? Naravno. Ali ko je lud da odustane?”

“S tobom mi je lako, samo sa ostatkom sveta imam problema”, reče mi prijatelj, a ja to shvatih i kao kompliment i kao još jednu dijagnozu.

Jer meni je sa svima lako, samo sa sobom često imam problema.

Mada, ne znam da li je bilo lako u jednom kratkom razgovoru sa onim sjajnim tipom sa početka, što nema pojma o životu.

Bilo je… normalno.

U pet rečenica smo utvrdili gde se nismo razumeli i u sledećih pet se dogovorili da se družimo, ne bi li se bolje upoznali, pa da se razumemo.

Iznenadilo me što me nije iznenadilo da sa nekim koga ne poznajem tako razgovaram, telegrafski. Valjda je to tako kad se razmenjuje neposredno, iskreno i bez lukavstva i odbrane.

Ne znam šta da mislim o njemu, jer nisam imala vremena da formiram neko mišljenje. Znam da sam nešto osetila i da vredi uložiti vreme u upoznavanje. Nekako znam da i on tako misli.

Sa tako malo materijala za razmišljanje, sa dodatkom dijagnoza, osećam se kao da prvi put u životu nekog upoznajem. Nema tu romantičnog zanosa, ne. Samo onog čistog osećaja da sa nekim ulazim u priču, počevši od nule. Makar ta priča ne imala više od desetak rečenica i jednog teksta posvećenog razmatranju filozofije pojma o životu.

Jer, za moj pojam, svako približavanje drugom biću je potpuno novo, kao da je svet upravo izmišljen, a mi prvi ljudi koji otkrivamo da postoji još neko osim nas.

Da li mi u tome smetaju sva upoznavanja i zbližavanja koja su nekad bila nova, pa su ostarila na ružan način?

Ne, nikad.

Naivna sam kao dete koje sreće u parku novog druga i odmah mu daje svoj dragoceni automobilčić, sa ponosom i radošću, nepomućenim onim kad mu je prethodni drug polomio omiljeni aviončić.

Moje iskustvo, koje neki smatraju ogromnim, samo je otkrivanje novih parkova i drugara. Moja sreća, to je ona ista radost, ničim zaplašena, sputana i obeshrabrena, kad samo pomislim kakve ćemo sve igre izmisliti i koliko će biti zabavno.

K’o da si pala s Marsa, kaže najčešća dijagnoza. I ta je tačna skroz. Samo, ima nas još, palih sa nekih srećnijih planeta.

Prethodne tekstove iz serijala “Striptiz za pismene” možete pročitati ovde.


Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.