Lišće je davno opalo. U koracima ljudi nema više nežnosti. Sada sneg škripi pod njihovim stopalima, poput oraha među zubima. Kao santa leda i svaka pahulja umire s dostojanstvom. Ne, nema više nežnosti. Stisak ruke je poslovno čvrst i hladan. Prijateljstva umiru kao udaljene zvezde, sagorevajući brzo u maniru novogodišnjih prskalica. Više se ne gađamo ledenim grudvama snega sa osmehom na licu, već mecima, od kojih krv lipti u raznesenom telu.

Zavesa ima boju duvanskog dima. Kroz nju posmatram ptice. Svaka od njih ima istu boju, nikotinsku. Gledam zatvorene zimske prozore na zgradi preko puta. Dvokrilne i one usamljene. Porodične i samačke životne grobnice ljudi. Unutar jednog od njih stoji biljka povijenih listova, na koju je vlasnik zaboravio. Hrani je tek poneki zrak sunca. U kišnim danima, kapljice klize niz prozor, tako blizu nje. Tantal-biljka.

Muzičku kompoziciju “Vége a világnak” je napisao samouki mađarski kompozitor i pijanista Režo Šereš (Rezső Seress) i objavio 1933. godine. Njegove stihove prepevao je prijatelj Laslo Javor (László Jávor) i naslovio ih “Szomorú vasárnap”. Tako je kompozicija “Kraj sveta” postala “Sumorna nedelja”. Šereš ju je napisao posle raskida sa verenicom, koja je ubrzo izvršila samoubistvo. Navodi govore kako je pored nje pronađena ceduljica na kojoj je pisalo – Sumorna nedelja.

Kompozicija je postala veliki hit u Mađarskoj. Po pričama, paralelno sa njom dogodilo se desetine samoubistava u tom periodu, a pored mrtvih ljudi pronalaženi su stihovi kompozicije ili istoimena ploča koja se besomučno vrti na gramofonu. Bilo u sobama ili na obali Dunava, koji je postao poslednje utočište nekih od njih. Takođe, napominje se kako su određene radio-stanice jedno vreme izbacile ovu pesmu iz repertoara. Kako su godine prolazile, kompozicija je postajala sve popularnija u svetu. Možda ju je najviše proslavila Bili Holidej (Billie Holiday) svojom verzijom “Gloomy Sunday”, a možda i sama priča o samoubistvima, za koja se govori da su se događala ne samo u Mađarskoj, već i u drugim zemljama u kojima se pesma puštala. Uglavnom, ljudi Šereševu kompoziciju najčešće i znaju kao “mađarsku samoubilačku pesmu”. Analitičari govore kako je taj period, posle Velike ekonomske krize, a pred početak Drugog svetskog rata, sam po sebi mračan i težak, bio “pogodno tlo” za samoubice.

Desetine samoubistava se dogodilo. Koliko njih je zaista povezano sa Šereševom kompozicijom, a koliko je izmišljenih priča, teško da ćemo znati. S druge strane, muzički stručnjaci se slažu u tome da je melodija veoma mudro napisana, tonovi melanholije, očaja i beznađa pletu mrežu oko slušaoca, mrežu iz koje ne može da se isplete. I ovde bih ostavio otvoreno pitanje.

Jedno je sigurno, legenda o njoj nastavlja da živi. A Šereš nikada više nakon nje nije stvorio nešto tako upečatljivo. Na kraju, 1968. godine, u šezdeset devetoj godini, Šereš okončava svoj život skočivši sa terase. “Sumorna nedelja” je nastavila svoj put. Pored Bili Holidej i drugi poznati muzičari su iskoristili ovu melodiju za opisivanje sopstvenog doživljaja – Elvis Kostelo (Elvis Costello), Mark Almond (Marc Almond), Šinejd O’Konor (Sinead O’Connor), Sara Brajtman (Sarah Brightman), Bjork (Björk)

Melodija je nadahnula i nekoliko filmova, od kojih je možda najbolja nemačka verzija o ljubavnom trouglu vlasnika restorana, njegove žene i pijaniste koji svira u njemu. “Sumorna nedelja” (Ein Lied von Liebe und Tod) iz 1999. godine koristi još jedan zanimljiv detalj o melodiji, a to je restoran u Budimpešti u kojem je nastala. Restoran u filmu nosi naziv “Sabo” (Szabó). Sledi verzija iz filma, koju izvodi Heder Nova (Heather Nova).

Ne, nema nežnosti. Kroz jedan prozor obližnje zgrade posmatram scenu rasprave. Žena, uneta u lice muškarcu, drži mobilni telefon u ruci i upire prstom u njega. Gotovo da osećam bes u njoj. Razbije telefon o pod. Muškarac je odgurne od sebe i udari joj šamar. Žena padne. Muškarac se nadvije nad njom. Mimika na licu mu je psovačka. Vidim ženu kako se pridiže i odlazi u drugu sobu. Grabi veliki kofer sa vrha ormara i počinje da se pakuje. Muškarac ulazi za njom. Dok joj govori, širi ruke u nemoći. Žena se ne okreće. Prilazi joj s leđa i nežno je steže. Kadar stoji izvesno vreme. Žena se okreće ka muškarcu i grli ga, verovatno u suzama. Odvraćam pogled.

Na nebu, ptice usporeno kruže nebom, po taktovima melodije. Ledeni vetar svom silinom nasrće na prozore. Jedan nalet otvara prozor u kojem se nalazi pogurena biljka. Najpre se blago pomerila, a zatim počela da se povija napred-nazad. Sve dok se u jednom trenutku nije zanjihala dovoljno jako. Kako bi poletela kroz otvoreni prozor.


Davor Radulj – “Radi” ga umetnost, pametan humor – “There’s a fine line between fishing and just standing on the shore like an idiot” (Steven Wright) – i razgovori koji stvaraju atmosferu “izmeštenosti”.

Editors choice